Izvor: Studio B, 15.Nov.2014, 09:30   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Sećanje na patrijarha Pavla

Na današnji dan pre pet godina preminuo je patrijarh Pavle. Na tronu srpskog patrijarha proveo je 19 godina i bio je jedan od najomiljenijih poglavara Srpske pravoslavne crkve.

Njegovoj sahrani prisustvovalo je više stotina hiljada ljudi, pojedini mediji navodili su da je više od 600.000 građana Srbije došlo da oda poslednju počast patrijarhu Pavlu. prenosi RTS.

Gojko Stojčević, kako je patrijarhovo kršteno ime, rodio se 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci, >> Pročitaj celu vest na sajtu Studio B << današnjoj Hrvatskoj. Rano je ostao je bez roditelja, otac mu je umro a majka se preudala i na porođaju treće ćerke preminula. Gojka i njegovog brata Dušana odgajala je tetka, očeva najstarija sestra.

Posle završene gimnazije Gojko Stojčević upisao je 1930. godine šestogodišu bogoslovsku školu u Sarajevu. Iako odmalena veoma religiozan, po sopstvenom priznanju bogosloviju je upisao na nagovor porodice. Kao šesnaestogodišnjaka zanimale su ga prirodne nauke. Maštao je o tome da jednoga dana bude lekar. Voleo je i sveštenički poziv. Mislio je da će spojiti te dve profesije i da će tako moći da leči i dušu i telo.

Posle završene bogoslovske škole Gojko je došao u Beograd i počeo da realizuje svoje zamisli. Upisao je Teološki i Medicinski fakultet. Željan znanja završio je i 6. mušku beogradsku gimanziju. Drugi svetski rat pokvario je planove Gojka Stojčevića. Završio je Bogoslovski fakultet, ali studije medicine napustio je na drugoj godini. Ratne dane provodio je u manastirima u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Zaposlio se 1944. godine u Banji Koviljači kao veroučitelj i vaspitač u domu za decu čiji su roditenji stradali tokom rata u Bosni. Tu se teško razboleo od tuberkuloze.

Lekari su mu tada predviđali još samo nekoliko meseci života. Gojko Stojčević bolesničke dane proveo je u milanovačkom manastiru Vujnu. U izolovanoj sobi, uz pomoć lekovitog bilja Gojko je uspeo da se oporavi i izleči. U manastir Blagoveštenje prešao je 1945. godine gde je upoznao monaha Makarija Milovanovića, velikog asketu. Posle tri godine iskušeničkog života u ovčarsko-kablarskom manastiru i posle brojnih razgovora sa ocem Makrijem , Gojko Stojčević odlučuje da se zamonaši.

Monah Pavle zajedno sa bratstvom manastira Blagoveštenje 1949. godine prelazi u manastir Rača. Kao jedini školovani monah, Pavle je mlade iskušenike i monahe podučavao Svetom pismu, liturgiji, pojanju. Učio ih je i ostalim predmetima, tako da je 12 mladih iskušenika i monaha završilo vanredno gimnaziju u Bajinoj Bašti. Već tada je monah Pavle pokazivao smirenost i molitvenost. Vreme je, svedoče njegova tadašnja sabraća, provodio pretežno u molitvi i radu. Bio je strog i korektan i bio je asketa: hodao je bos i vreme posta provodio u ćutanju.

Sveti Sinod Srpske pravoslavne crkve odlučio je da obrazovanog monaha pošalje na postdiplomske studije u Grčku pa se Pavle obreo 1955. godine u Atinu. Tu ga zatiče vest da je izabran za vladiku raško-prizrenskog. Kažu da se tri dana zatvorio u sobu i da nije izlazio, pričaju i da to nije želeo.

U Prizrenu je 1957. godine jeromanh Pavle hirotonisan za vladiku raško-prizrenskog. Na tom mestu proveo je 33 godine. Zatekli su ga albansko-srpski problemi, u posleratnom periodu razrušeni manastiri i nedovoljan broj sveštenstva. Stanovnici eparhije pamte ga kao skromnog vladiku koji je svuda išao peške. Manastire oko Prizrena pešice je obilazio, ako bi putovao negde dalje koristio je autobus ili voz. Kola nije želeo, govorio je da će on kao vladika imati auto tek kada i poslednji Srbin i Albanac na Kosovu budu imali automobile.

Pričao je i da poklonjenje nekoj svetinji čovek traba da zasluži, da uloži neki trud; njegov trud bio je da do manastira i crkava ide pešice. O problemima Srba na Kosovu i Metohiji vladika Pavle je redovno izveštavo Sinod Pravoslavne crkve. Pisao je brojna pisma i izveštaje. Imao je čak i ličnih neprijatnosti. Jednom ga je Albanac fizički napao ispred pošte u Prizrenu gde je krenuo da preda pismo.

Decembra 1990. godine, episkop raško-prizrenski izabran je za 44. poglavara Srpske pravoslavne crkve. Prvi put se srpski patrijarh birao apostolskim načinom. Pre toga poglavari su birani prostom većinom glasova proširenog Sinoda. Zbog straha da bi politika mogla da umeša prste u izbor patrijarha, novi poglavar izabran je žrebom, od tri ponuđena kandidata. Tek u 9. krugu glasanja episkop raško-prizrenski našao se na listi kandidata. Bilo je to iznenađenje za mnoge.

Patrijarha Pavla dočekale su teške godine srpskog naroda: raspad države, krvavi ratovi, masovna stradanja. U svim obraćanjima pozivao je na mir i slogu. Uvek je nastupao kao božji pastir, nikada kao političar. Reč mu je bila molitvena kao i njegovo ponašanje. Stalno je apelovao: Budimo ljudi, neljudi nikada!Mnogi ga smatraju jednim od najvećih molitvenika našeg vremena. Svaki dan držao je liturgiju i time izazivao divljenje i pažnju monaškog reda svih pravoslavnih crkava. Sam je šio odeždu, pravio kamilavku kao i patericu koju je stalno nosio. Stanovnici Beograda sretali su ga u gradskom prevozu. Živeo je jednostavanim i skromnim životom.

Umro je u Beogradu, na Vojnomedicinskoj akademiji 15. novembra 2009. godine u 95. godini života.

Nastavak na Studio B...