Izvor: Danas, 23.Dec.2014, 22:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Savremeni umetnici idu u susret realnosti
Žolt Kovač, umetnik prisutan na lokalnoj i međunarodnoj sceni, jedan je od dobitnika nagrade publike 27. memorijala „Nadežda Petrović“ za rad „Konferencija društvenih grupa“. Publika je nagradila i Branislava Nikolića za „Sekundarnu arhitekturu“, a vest o tome je, doduše, stara više od desetak dana, kao i ta da je katalog izložbe gotov, iako je ona održana od 27. septembra do 6. novembra.
Uglavnom, selektor i autor izložbe Memorijala dr Dejan Sretenović, >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << kustos MSUB, nazvao je izložbu naslovom Šijanovog filma „Ko to tamo peva“ okupivši predstavnike angažovane umetnosti. Kovač se sasvim uklapa u ovu priču. Mesecima unazad angažovano predstavlja svoju izložbu „Upotreba slike“ seleći je širom Srbije. Angažovan je i kao urednik i suosnivač onlajn magazina za savremenu umetnost Supervizuelna, kao predavač na Visokoj školi strukovnih studija Beogradska politehnika, kao i na završetku sopstvenih doktorskih studija na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Ministarstvo kulture je nedavno odlučilo da njegove slike budu otkupljene a poznat je i kao basista benda Jarboli i veri u to da umetnost može imati aktivnu ulogu u društvu.
Možete li pojasniti kako je nastao naslov vašeg nagrađenog rada i šta predstavlja?
- Moj rad se zove „Konferencija društvenih grupa“ zato što smatram da umetnost treba da ima konstruktivne momente u tom smislu da jedan od njih može biti zamišljanje imaginarnog ili boljeg sveta. U ovoj seriji su izložene četiri slike. Reč je o zamišljenoj situaciji - održanoj konferenciji različitih društvenih grupa na nacionalnom nivou, koje imaju potpuno različite poglede na svet, vrednosti, ciljeve, ponašanje. Često su ti svetonazori suprotstavljeni, a imamo i situaciju da se ovde još uvek plasira ideja jedne istine o Srbiji, koja treba da se uklopi u nacionalni identitet. Ali, stvarnost je u potpunosti drugačija jer se bogatstvo jednog društva može meriti upravo stepenom njegove različitosti.
U kakvoj je sprezi to što kažete s „Konferencijom društvenih grupa“?
- Zamislio sam situaciju gde bi se recimo napravila konferencija na kojoj bi svaka društvena grupa poslala svog glasnogovornika, to jest, predstavnika. Tamo bi govorili o njihovom odnosu prema stvarnosti i, naravno, zamišljam da se sve to odvija u miroljubivoj atmosferi tako da nakon konferencije svi njeni učesnici naprave grupnu fotografiju za medije ili za arhivu. Situacija gde imate različite pripadnike društvenih grupa, jednog do drugog, kako u stvarnosti teško mogu biti viđeni, jeste u stvari bit komunikacije. Mene zapravo to zanima - situacija komunikacije koju u ovom radu tretiram kroz svega četiri društvene grupe iako ih ima mnogo više. Sveo sam svoj izbor na popa, seljanku, navijača i „hipstera“ - pripadnika urbane, drugačije društvene grupe u odnosu na tradicionalističke.
Slike su rađene šablonima i sprejevima na alubondu, materijalu kojim se obično oblažu tržni centri - tehnikom ulične umetnosti. Ima li u tome neke simbolike?
- Već neko vreme slikam na aluminijumu jer mi to odgovara. I dalje je to aluminijum, ali ne onaj iz tabli koji sam ranije koristio. Odlučio sam se za promenu jer da biste se razvijali u životu se treba menjati. S druge strane, budući da je u pitanju tehnika ulične umetnosti, izbor je pao na industrijski materijal. Zapravo, uvek gledam da slike što više komuniciraju i da ne budu hermetične.
Izložba „Upotreba slike“, čiji ste i kustos, imala je mini turneju po Srbiji. Razgovarali ste s publikom, imali radionice, recimo u Požegi. Zašto ste zaobišli Beograd i zbog čega se uopšte dodatno angažujete oko izložbe?
- Beograd ima dovoljno sadržaja. Ja opet verujem da nije dovoljno da umetnik okači svoje radove na zid ili ih donese u galeriju i da ode kući, a onda se ništa ne desi. Zato uvek pokušavam da pravim neke sadržaje. Postoje predrasude da je umetnost eskapizam, beg u lepo. Mislim da savremeni umetnici, naprotiv, idu u susret realnosti i da se pozicija same umetnosti promenila. Recimo, u Požegi sam organizovao razgovor sa publikom i radionicu sa petacima iz požeške osnovne škole.
Kako je izgledao susret, kako su reagovala deca?
- Zanimljivo. Zato i pokušavam sve ovo jer mislim da je jako važno da deca upoznaju umetnika, da vide da je to jedna normalna osoba, da nije neprilagođen, lud, barbarogenije i tako dalje. Već normalna osoba koja promišlja stvarnost. I onda im na pojednostavljen način ispričam ipak šta sam ja hteo s tim slikama. Pokazujem im kako je rađena određena tehnika. Naravno, različito reaguju. Recimo, na toj radionici dam im još i zadatak da ilustruju neke lepe reči na svoj način. Potom njihove radove okačim pored mojih i ostavim da tu budu tokom trajanja izložbe. Tako i njihovi radovi postanu deo izložbe.
