Izvor: Blic, 05.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Savremeni lideri izgubili sve stvoreno u dva veka
Savremeni lideri izgubili sve stvoreno u dva veka
Srećna ti nova država - glasila je SMS poruka iz inostranstva koju sam dobila posle crnogorskog referenduma. Dobar štos, naravno, ali i neverovatna činjenica da sam u poslednjih šesnaest godina života tri puta promenila državu u kojoj živim, a da se iz nje fizički nisam pomerila. Za pamet istoričara jednostavni dokaz, ovog puta iz sopstvenog iskustva, o nepostojanosti svih ljudskih tvorevina ali za čoveka, osećanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << gubitka u projekciji države kao emocionalne metafore Majke-Otadžbine. Dilema ili dvojnost odnosa razrešava se pitanjem: da li se radi o neprestanom ocrtavanju nove geografije ili o neuspešnom pokušaju da se konsoliduje i definiše suština države?
Krenimo redom. Posle Petog oktobra otvara se politička dilema: da li da se proglasi potpuni diskontinuitet sa Miloševićevom državom (Đinđić) ili da se ispoštuje princip legalizma i nastavi tamo gde se stalo (Koštunica). Pobedila je, uz ozbiljne političke sukobe, ideja kontinuiteta. Posledice takve odluke pokazale su se veoma opasnim i dugoročno destabilizirajućim elementom unutrašnje i spoljne politike Srbije. Zašto je to tako, dokazuje se najbolje u izostanku demontaže nasleđene državne strukture, pre svega, vojske i policije. Rezultat: ubistvo premijera Zoran Đinđića i nesaradnja sa Tribunalom koja se iskazuje u nemogućnosti otkrivanja i hapšenja generala Mladića. Dakle, postajemo svedoci paradoksa kojeg možemo formulisati kroz tezu da se država ruši upravo zato što se ne ruši nasleđena državna struktura!
Srbija se u tom raskoraku sama sa sobom suočila sa još jednim problemom, a to je da nije bila sama. Sa njom je u zajedničkoj državi bila i Crna Gora. Njena politička orijentacija u odnosu na Miloševićevo nasleđe bila je mnogo jasnija, kao i precizno definisan zahtev za potpuno ravnopravnim statusom u okviru savezne države. Ne razmišljajući van okvira dnevne politike i ne udubljujući se ozbiljno u pitanje šta Srbija gubi odlaskom Crne Gore, političke elite su se upustile u jalove debate vezane za pojam identiteta (srpstvo-crnogorstvo). Tome su dodali i neprestano insistiranje na definiciji Veliki-Mali kao kvantumu koji podrazumeva ne samo broj stanovnika, već i vrednosnu civilizacijsku matricu u kojoj su Crnogorci izvukli deblji kraj.
Računica je, međutim, mogla biti ovakva. Odlaskom Crne Gore, Srbija je država sa osam državnih granica, zatim, prestaje biti podunavsko-mediteranska zemlja a na kraju, prestaje i njen geo-strateški značaj na Balkanu jer ga više ne preseca na pola. Ne znam da li su sadašnje političke elite upoznate sa političkim idejama u Srbiji devetnaestog i dvadesetog veka, ali bi među političarima tog vremena našli upravo ovo kao situaciju iz koje su oni, po svaku cenu, hteli da izvuku Srbiju. U tome su uspeli, da ne zaboravimo! Da ubrzamo epilog, možemo ukratko zaključiti da su naši savremeni političari izgubili sve ono što su njihovi prethodnici ostvarili u protekla dva veka. Tome da dodamo, kao naravoučenije srpsko-crnogorske priče, da se Veliki morao sagnuti pred Malim jer se jedino na taj način dokazuje veličina.
Na kraju evo nas danas pred novom državom. Ustav je donela Skupština na način tajne organizacije, a ne javnog servisa građana. Razgovora ili debata nije bilo, objasnili su nam da ne razumemo težinu situacije pa su se međusobno izdogovarali, istrgovali i povuci-potegni usvojili svoj Ustav. Možda ovome i ne treba komentar ali, ipak, mora da se kaže na brzinu, naravno. Narod je Suveren, on je izvor svake vlasti. Svi koji sede u Skupštini su Narodni predstavnici delegovani da zastupaju volju i interes građana Srbije, a ne svoju volju i svoj interes.
Srećna nam, dakle, Nova Država!
istoričar i direktor Istorijskog arhiva Beograda
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
