Izvor: Politika, 18.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Savezi posvađanih rušitelja
Prošlogodišnji pregovori DS i DSS o formiranju vlade, jednako prekidani i obnavljani, mogu se smatrati najtežim u sedmogodišnjoj istoriji postpetooktobarske Srbije. Da li će ove godine biti jednako mučno ili će nas političari iznenaditi brzinom i odgovornošću?
Srbija bi trebalo ovih dana da dobije četvrtu koalicionu vladu od demokratskih promena u zemlji 2000. godine. Njeno formiranje, kao što je to bio slučaj i sa prethodnim srpskim vladama, neće ići lako. Jedino >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << po čemu je ona specifična u odnosu na druge jeste činjenica da će ključnu ulogu u njenom formiranju imati Socijalistička partija Srbije. Ova stranka koja je bila na vlasti punih deset godina, na upravo završenim izborima zabeležila je svoj najveći uspeh od petooktobarskih promena. Izborni rezultat pokazao je da je SPS nezaobilazan partner u formiranju nove vlade.
Činjenicu da Srbija ne može bez koalicionih vlada, dr Slobodan Marković iz Instituta za evropske studije, objašnjava kao posledicu čistog proporcionalnog sistema. Pri takvom sistemu, kako kaže, gotovo je nemoguće da jedna stranka osvoji većinu sama. Dovoljno je slikovit podatak da će u malom broju opština samo jedna stranka moći da formira lokalnu vlast.
„Italija je godinama imala nestabilne vlade zbog ovakvog sistema. Samo prelazak na kombinovani sistem (koji se već primenjuje u Vojvodini), ili na većinski sistem može da obezbedi vladu jedne stranke, ali ni on nije garancija za to”, kaže dr Marković.
Na pitanje da li je za jednu zemlju bolje da je vodi jedna ili više stranaka, on podseća da Britaniju gotovo redovno vodi jedna stranka, osim u slučaju svetskih ratova. Grčka koja ima najdužu modernu tradiciju demokratije na Balkanu je, takođe, primer zemlje koju je uglavnom vodila po jedna stranka. „Postoji niz primera zemalja gde su uglavnom bile koalicione vlade i radile su uspešno. Znači da pitanje koalicione ili jednostranačke vlade nije ključan problem. Ključan problem u Srbiji, u ovom trenutku je partitokratija, odnosno činjenica da vrhovi stranaka imaju preveliku moć”, smatra dr Marković.
Možda u tome treba tražiti objašnjenje zašto su sve koalicione vlade u proteklih osam godina padale pre svog „prirodnog kraja”, odnosno isteka četvorogodišnjeg mandata.
Pritisci i nerazumevanje Zapada
Posle pobede Vojislava Koštunice, kao kandidata Demokratske opozicije Srbije, na predsedničkim izborima 2000. godine i petooktobarskih demonstracija, zbog nepriznavanja izbora od strane Miloševićevog režima, krajem oktobra te godine formirana je takozvana prelazna vlada koju su činili DOS, Socijalistička partija Srbije i Srpski pokret obnove. Ona je bila oročena na šezdeset dana do parlamentarnih izbora koji su održani 23. decembra. Svoj potpis na „Sporazum o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora u Republici Srbiji” stavili su Zoran Đinđić, predsednik Demokratske stranke, Vuk Drašković, predsednik SPO-a i Zoran Anđelković, generalni sekretar SPS-a. Na njenom čelu bio je visoki funkcioner SPS-a Milomir Minić.
Najmanje problema bilo je oko formiranja DOS-ove vlade posle pobede ove koalicije (koju je činilo 18 stranaka) na decembarskim izborima. Osvojili su ubedljivu većinu od 176 poslanika, a potpredsednička i ministarska mesta podelili među liderima stranaka. Za premijera je 25. januara 2001. godine izabran Zoran Đinđić.
Iako su „dosovci” krenuli s puno elana i startovali s reformama, pred njima su bila mnoga iskušenja, a najveće je bilo vezano za saradnju sa Haškim tribunalom. Iz sveta je vršen veliki pritisak na prvu demokratsku vladu da izruči optužene za ratne zločine, a pre svega bivšeg predsednika Slobodana Miloševića.
Haško saplitanje
Tribunal u Hagu, bio je uzrok i prvog velikog sukoba između Zorana Đinđića i predsednika Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice. Koštunica je, naime, obećao Miloševiću da neće biti izručen, ali je ostali deo vlade, a pre svega Đinđić, insistirao na haškoj obavezi Srbije.
Krajem juna te godine, Vlada Srbije donela je uredbu na osnovu koje je bivši predsednik SRJ, na Vidovdan, izručen Haškom tribunalu. Ovaj potez Koštunica je oštro kritikovao, ističući da se Miloševićevo izručenje Tribunalu ne može smatrati zakonitim i ustavnim. Bio je to početak kraja saradnje DS i DSS-a u ovoj vladi. Samo nekoliko meseci kasnije DSS je napustila koaliciju i Đinđićevu vladu, a razlaz je bio praćen brojnim optužbama na račun DS-a čije funkcionere su iz Koštuničine stranke prozivali da su povezani sa organizovanim kriminalom.
Posle ubistva premijera Đinđića, 12. marta 2003. godine, i pored toga što je vlast bila ozbiljno uzdrmana, DOS je zadržao premijersko mesto. Na premijerskoj funkciji Đinđića je nasledio Zoran Živković, potpredsednik Demokratske stranke. Za vreme kratkotrajnog Živkovićevog mandata (oko devet meseci), vladu su potresale brojne afere.
Lavinu je pokrenuo Mlađan Dinkić, tada guverner Narodne banke Srbije koji je tvrdio da ima dokaze da su savetnik za bezbednost premijera Đinđića, Zoran Janjušević i bivši šef kabineta premijera, tadašnji direktor Agencije za sanaciju banaka Nemanja Kolesar bili umešani u pranje novca. Dinkić je tada od Živkovića zahtevao i smenu ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića, ali i ostavku premijera, ako se optužbe dokažu kao tačne. Guverner je takođe optuživao Živkovića da „zloupotrebljava kosovsko pitanje zarad sticanja jevtinih političkih poena”, na šta mu je premijer, optužujući G17 plus da se zalaže za nezavisno Kosovo, odgovarao: „Ima nekih koji su spremni da prodaju veru za večeru, odnosno sve za ništa.”
Dok se, dakle, vlada batrgala sa brojnim problemima, na drugoj strani jačale su stranke opozicije, koju su u to vreme činile DSS, SRS i SPS. Tako je oktobra te godine na predlog opozicije Skupština počela raspravu o izglasavanju nepoverenja vladi. Raspravu je prekinula Nataša Mićić, tadašnji v.d. predsednika Republike, raspustivši parlament i raspisujući vanredne parlamentarne izbore za 28. decembar, uoči kojih se, inače, DOS raspao.
DS protiv SPS
Treća postpetooktobarska vlada, koja je stupila na dužnost 3. marta 2004. godine, poznatija kao prva vlada Vojislava Koštunice ili kao manjinska vlada, sastavljena je nakon jednomesečnih pregovora. U nju su ušli DSS, G17 plus, SPO i NS, a pošto nisu imali dovoljan broj poslanika izdejstvovali su da ih manjinski podržava SPS. Radikali koji su osvojili najveći broj mandata u parlamentu predlagali su Koštunici da zajedno formiraju vladu, ali je predsednik DSS-a odbacio takvu mogućnost.
Stvaranje manjinske vlade pratile su brojne zavrzlame, a u javnosti je kao jeres dočekana odluka da se prihvati podrška socijalista. Ta odluka bila je glavni argument za kritiku Koštuničine vlade. Demokratska stranka je, na taj način, ostala u opoziciji, ali je kasnije podržavala sve važne državne odluke, uključujući usvajanje Rezolucije o pregovorima za konačni status Kosova i Metohije i donošenje novog Ustava Srbije. DS, međutim, nije propuštao nijednu priliku da Koštunici spočitava dogovor sa socijalistima. Tako je, nakon izbora Dragana Maršićanina, iz DSS-a, za predsednika parlamenta, uz podršku socijalista, Boris Tadić, tada potpredsednik DS-a, oštro kritikovao DSS. „Dobro je da Srbija ima predsednika Skupštine, ali nije dobro što ga je dobila glasovima SPS-a Slobodana Miloševića. Ovo što se dogodilo u Skupštini jeste poništavanje svih vrednosti 5. oktobra i danas je, evo, osvanuo 4. oktobar 2000. godine ”, bio je kategoričan Tadić.
Odgovarajući na Tadićeve prozivke Vojislav Koštunica je rekao da je tvrdnja da se Slobodan Milošević vratio na političku scenu nakon što su socijalisti glasali za izbor Maršićanina „najnotornija laž i najozbiljnija podmetačina” i odbacio je podelu stranaka na podobne i nepodobne. U to vreme Tadić je, takođe, kao argument u borbi sa DSS-om, isticao da SPS, čiji se pokojni lider pominje u presudi za pet ubistava, podržava vladu Srbije.
Žilavost manjinske vlade
Mandat te manjinske vlade protekao je, inače, u znaku borbe za opstanak državne zajednice, koja se raspala 2006 godine, ali i pod stalnim pritiscima Brisela u vezi sa Hagom. „Konac” za njeno „osipanje” povučen je, opet, iz G17 plus. Kada je Evropska unija 3. maja prekinula pregovore o sporazumu sa Srbijom, zbog toga što nije izručila Ratka Mladića Tribunalu, usledila je ostavka potpredsednika vlade Miroljuba Labusa, lidera ove stranke. Međutim, ministri iz redova ove stranke nisu sledili svog predsednika već su ostali u vladi ali su kovertirali svoje ostavke, saopštivši da i oni napuštaju Koštuničin kabinet ukoliko se do 1. oktobra ne nastavi saradnja sa Haškim tribunalom što je bio uslov za dalje pregovore sa EU. Neki mediji su taj potez G17 plus tumačili kao „predstavu” za javnost. Iako saradnja sa Hagom nije nastavljena ministri G17 plus su ostali u vladi sve do izbora, 21. januara 2007, koji su raspisani posle izglasavanja Ustavnog zakona o sprovođenju Ustava.
Iako toj manjinskoj vladi niko nije prognozirao dug „vek”, vreme ih je demantovalo jer je izgurala više od tri godine, sve dok nije usvojen Ustav Srbije iz kojeg su izbori sami po sebi proizilazili.
Činjenicu da je manjinska vlada opstala duže od ostalih dr Slobodan Marković iz Instituta za evropske studije objašnjava kao splet istorijskih okolnosti, a ne kao sistemsku stvari. „Ne treba zaboraviti da Đinđićeva vlada nije pala, već je premijer ubijen, a njegov naslednik nije imao sposobnosti prethodnika”, kaže Marković.
Da li je Kosovo Srbija?
Na izborima održanim u januaru 2007. godine, ponovo je najveći broj glasova dobila SRS, ali ni ovoga puta Koštunica nije prihvatio njihov poziv da zajedno formiraju vladu. Vlada takozvanog demokratskog bloka koja tehnički još postoji, a koju podsetimo čine DS, DSS-NS i G17 plus, „skrpljena” je jedva i u poslednjem trenutku, posle tromesečnih pregovora i svega nekoliko minuta pre isticanja roka. Upućeni su, potom, tvrdili da se pregovori DS i DSS o formiranju vlade, jednako prekidani i obnavljani, mogu smatrati najtežim pregovorima u sedmogodišnjoj istoriji postpetooktobarske Srbije.
Tako je drugi Koštuničin kabinet formiran 15. maja prošle godine. Stranke su se dogovorile oko toga da je Kosovo i Metohija neotuđivi deo Srbije, da bi trebalo ubrzati evropske integracije, završiti saradnju sa Haškim tribunalom, kao i oko socijalne i ekonomske politike i nastavka borbe protiv kriminala i korupcije.
Ali, tada postignuta saglasnost nije dugo trajala. Vlada je došla u krizu zbog neslaganja ministara DS i G17 plus, s jedne i DSS-a s druge strane, oko odnosa prema evropskim integracijama i Kosovu i Metohiji. DSS je, naime, smatrala da EU treba prethodno „jasno i nedvosmisleno” da kaže da je Kosovo sastavni deo državne teritorije Srbije, kao uslov za nastavak pregovora o pridruživanju Srbije EU. Njeni koalicioni partneri, Demokratska stranka i G17 plus, usprotivili su se takvom uslovljavanju i saopštili su da neće podržati takav stav i izglasavanje skupštinske rezolucije sa takvim sadržajem. Cilj te rezolucije, kako su tvrdili, ne bi bio odbrana Kosova i Metohije, već zaustavljanje evropskih integracija.
„Štetočina” Dinkić
Neslaganja je bilo oko načina na koji treba braniti državni suverenitet. Ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić zalagao se za to da Srbija treba da prestane da plaća kosovski dug, a iz DSS-a su isticali da bi se zemlja, ukoliko bi bio prihvaćen Dinkićev predlog, Srbija odrekla svog suvereniteta. Ministar za infrastrukturu i lider Nove Srbije Velimir Ilić, smatrao da je izlaz iz krize vlade smena ministra ekonomije i predsednika G17 plus, zbog stavova koje je on iznosio o Kosovu i Metohiji, a koji su, prema njegovim rečima, bile u suprotnosti s politikom državnog vrha. „Odlazak Dinkića iz vlade sigurno bi povećao šanse da vlada opstane, jer su njegovi stavovi ugrozili odnose u koaliciji”, tvrdio je Ilić, prebacujući, kasnije, Dinkiću da je u tri mandata rušio tri vlade i da se ponaša „kao štetočina”. Dinkić se branio da nije on rušio drugu Koštuničinu vladu, već da je premijer raspustio parlament.
Ni Vladimir Goati, predsednik Transparentnosti Srbija ne slaže sa ocenom da je Dinkić najveći krivac za pad nekih vlada. On ističe da je parlamentarna istorija Srbije prilično kratka i da su teško moguće bilo kakve empirijske generalizacije. Srbija se, objašnjava on, po svom iskustvu sa koalicijama na vlasti, kojih je bilo i pre 2000. godine uopšte ne razlikuje od drugih zemalja.
„Koalicije, po pravilu, završavaju, ne napadom spolja, nego trvenjem unutrašnjih aktera. Tako je pala i Živkovićeva vlada i sada Koštuničina vlada”, naglašava on.
Podsećajući na to da se koalicije u političkoj teoriji dele na dugotrajne i na kratkotrajne, Goati navodi da je pravilo da „što je veći broj učesnika u koaliciji, to su manje šanse da koalicija dugo traje”. Naročito su, po njegovim rečima, nestabilne manjinske koalicije, koje imaju nekoga ko nije njihov član, a podržava ih u parlamentu.
Na opasku da je manjinska vlada ovde, ipak, opstala duže od ostalih, on odgovara da ipak „ima izuzetaka”.
Kakva će biti sudbina nove koalicione vlade, ukoliko bude formirana, prema rečima dr Markovića zavisiće od toga da li će imati podršku EU i svetskih finansijskih krugova.
Biljana Čpajak - Jelena Cerovina
[objavljeno: 19/05/2008]
