Izvor: Politika, 12.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Savez dve elite
Globalizaciju često optužuju za sva zla sveta. Biti protiv globalizacije - ma šta to značilo, smatra se izrazom intelektualnog poštenja, hrabrosti i dalekovidosti.
Zaista, ako se globalizacija svede na "slobodno tržište" ili politiku SAD, kritičari su u pravu. Međutim, tako se više zamagljuje stvarnost nego što pomaže da se ona razume.
Ako se globalizacija shvati na neutralan i kompleksniji način, kao povezivanje ljudi, razmena ideja, informacija, civilizacijskih dostignuća i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << resursa i kao podela rizika, iznenadiće nas tri činjenice. Prvo, globalizacija nije, kako se tvrdi, daleko odmakla pa se ne može smatrati omnipotentnim izvorom svekolikih nedaća. Drugo, "slobodno tržište" i američka politika mogu delovati kao remeteći faktori globalizacije. Najzad, kritičari globalizacije koji je poistovećuju sa "slobodnim tržištem" i američkom politikom više promovišu nacionalizam nego što se suprotstavljaju razornom dejstvu "slobodnog tržišta" ili američkom (neo)imperijalizmu, manifestujući tako intelektualni hohštapleraj, kukavičluk i kratkovidost slepog miša.
Hohštapleraj je eufemizam kada se, uprkos znanjima o toj temi, tvrdi da je globalizacija isto što i postojeći režim "slobodnog tržišta". To je isto kao kada bi se pojam demokratija poistovetio s (ne nužno fer i slobodnim) izborima, ili kada bi se matematika izjednačila sa sabiranjem. Kukavičluk je, a ne hrabrost, kada se, istina sve češći akti američkog (neo)imperijalizma, umesto da se nazovu imenom, skrivaju iza pojma globalizacija. Najzad, kratkovidost je ako se tvrdi ili, što je bezočnije, sugeriše da je rešenje nagomilanih problema u antiglobalizaciji koja podrazumeva ukopavanje u nacionalne rovove. Podložnost stanovništva nacionalizmu može biti razumljiva u situaciji rastuće nesigurnosti i pogoršanja ličnih perspektiva i kolektivnih uslova života čije uzroke nije lako sagledati. No, promovisanje nacionalizma, izolacionizma i antiglobalizacije kao leka predstavlja kratkovidost ako se zna da su tim mukama najviše izloženi upravo pojedinci i regioni koji su isključeni iz globalnih mreža i tokova.
Kao što globalna elita vođena sebičnim interesima promoviše globalizam, lažno ga predstavljajući kao oličenje globalizacije, tako i lokalne nacionalističke elite vođene svojim sebičnim interesima raspiruju nacionalizam kao spas od "bauka" globalizacije. Ove dve, naizgled, suprotstavljene pozicije nalaze se, međutim, u simbiotičkoj vezi. Njihov propagandni rat predstavlja farsu - tim veću što deluje iskrenije, jeftinu zabavu za stanovništvo dok mu se striže runo i dere koža.
Globalna elita toleriše nacionalizam, čak ga bodri i nagrađuje sve dok može da ga kontroliše i dok on može da kontroliše nezadovoljnu masu, ali ga grubo kažnjava ako se ovaj otme kontroli ili izgubi kontrolu nad stanovništvom. Time se nacionalističke elite podstiču na surovost i bezočnost u čuvanju vlasti, što se kasnije, kada prijatelji postanu neprijatelji, koristi u njegovoj osudi. Nacionalizam se sa svoje strane ne suprotstavlja globalizmu - osim simbolički, sve dok mu ovaj ne ugrožava legitimitet i dok njegovim protagonistima ostavlja dovoljno velik deo kolača (kože i runa). Taj krhki ali nužni savez elita složno radi protiv zajedničkog neprijatelja - kosmopolitskog civilnog društva jer u njemu vidi aktera svesnog da se postojeći globalni i lokalni poreci moći mogu dekonstruisati samo transformacijom temelja na kojima počivaju.
Globalizacija shvaćena kao kosmopolitski projekat, čiji su protagonisti obični ljudi zainteresovani da svoju sudbinu uzmu u svoje ruke, ma koliko izgledalo utopijski, moguća je jedino kroz njihovo globalno povezivanje. U tome se slažu autori različitih teorijskih orijentacija, a to znaju i nosioci globalne moći. Otuda je osnovna uloga koju nacionalizam ima u postojećem globalnom poretku - osujećivanje takvog povezivanja. Jačanje nacionalizma stoga nije samo reakcija na neoliberalni projekat već i njegova važna dopuna, neophodan uslov očuvanja postojećeg globalnog poretka koji ima malo veze sa globalizacijom.
Ne čudi zato da je nacionalizam izgubio svoj raniji emancipatorski karakter. Demokratski potencijal izvrgnut je u populizam; težnja ka bratstvu naroda ustupila je mesto besu i mržnji prema drugima i drugačijima; ideal jednakosti izbledeo je pred imperativom nacionalne uniformnosti; a kontrola podanika zauzela je mesto slobode. Ukratko, izgubljen u tranziciji svetskog sistema, nacionalizam je od oslobodilačke ideologije i pokreta postao satrap globalne elite moći.
Sociolog, docent Filozofskog
fakulteta u Beogradu
[objavljeno: ]
