Izvor: RTS, 08.Jul.2015, 19:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Savet bezbednosti, snaga veta
Demonstracija moći ili slabosti, kako "negativan glas" u Savetu bezbednosti nazivaju analitičari, u istoriji Ujedinjenih nacija upotrebljen je više od 250 puta. Snagu veta najčešće su koristili Rusi i Amerikanci. Predlozi rešavanja balkanskih problema vetom su se završavali četiri puta.
Veto je ključno oruđe zaštite interesa velikih sila: SSSR-a, SAD, Velike Britanije, Francuske i Kine u Savetu >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << bezbednosti Ujedinjenih nacija. Koncept je osmišljen kako bi to telo odluke od važnosti za svetsku bezbednost donosilo jednoglasno.
Upotrebljen je više od 250 puta na otvorenim sednicama, ali i u još 40 slučajeva, kada su na zatvorenim sednicama najmoćnijeg tela svetske organizacije obarani predlozi rezolucija.
U Savetu bezbednosti, ispostavilo se vremenom, ponekada nema ni potrebe da se upotrebljava to oruđe, pa se stvari rešavaju "skrivenim vetom", odnosno jasnim izjašnjavanjem neke od velikih sila da će uložiti veto, ako rezolucija koju smatraju suprotnu svojim interesima bude stavljena na glasanje.
Najpoznatiji takav slučaj, bar u balkanskim okvirima, jeste plan za rešavanje kosovske krize Martija Ahtisarija, koji nikada nije "dobacio" do sednice Saveta bezbednosti, pošto je Rusija, odajući duboko poštovanje trudu finskog diplomate, obznanila da je taj predlog za Moskvu neprihvatljiv.
Moskva i Vašington su najčešće dizali ruku protiv predloga rezolucija – više od 200 puta. Britanija je veto iskoristila 32 puta, dok su tu mogućnost najređe birali Francuzi i Kinezi.
Kina je pravo veta upotrebila svega devet puta, mahom u vezi sa Tajvanom. Francuska se te mogućnosti latila 18 puta, uglavnom rame uz rame sa Britanijom i SAD i svega dva puta samostalno.
Zbog svoje uloge u svetskim okvirima, Ujedinjene nacije, pa samim tim i Savet bezbednosti, česta su meta oštrih kritika. Pravo veta je jedna od najznačajnijih zamerki na način funkcionisanja svetske organizacije, pa se do sada pojavilo nekoliko predloga reforme tog tela.
Predlagalo se da Nemačka i Japan, kao ključni donatori mirovnih operacija, zauzmu stalno mesto u Savetu bezbednosti, ali je taj plan propao zbog oštrih protesta južnoameričkih država, koji su lobirale da status velike sile dobije Brazil.
Slično je prošao i predlog da snagu veta dobije Indija, a definisanjem zajedničke spoljne politike Evropske unije pojavila se i ideja da EU dobije samo jedno mesto u Savetu bezbednosti UN.
Četiri balkanska veta
Tokom decenije kriza na teritoriji bivše SFRJ, velike sile su u četiri navrata ulagale veto na rezolucije koje su se ticale razvoja događaja u Hrvatskoj, BiH, Makedoniji i SR Jugoslaviji.
Prvi "balkanski veto" uložila je Rusija 1994. godine, kada je sprečeno usvajanje rezolucije kojom se, zbog humanitarne situacije oko Bihaća, tražila ozbiljnija kontrola granica SR Jugoslavije sa Hrvatskom i BiH.
Kina je u februaru 1999. godine, kao odgovor na makedonsku odluku da prizna Tajvan, uložila veto na produženje mandata snagama UN (UNPREDEP) raspoređenim kako bi se sprečilo širenje balkanskog konflikta na Makedoniju. Sukobi u Makedoniji počeli su dve godine posle odlaska "plavih šlemova".
Rusija je marta 1999. godine predložila rezoluciju kojom se traži hitan prekid bombardovanja SR Jugoslavije i osuđuje upotreba sile bez mandata Saveta bezbednosti. Moskvu su podržale Kina i Namibija, dok je ostalih 12 članica Saveta bezbednosti bilo protiv.
Amerikanci su 2002. godine sprečili produžavanje mandata mirovnih snaga Ujedinjenih nacija u BiH. Vašington se na takav potez odlučio iz prilično praktičnih razloga, odnosno kako bi se izbegla mogućnost da vojnicima iz SAD bude suđeno pred tada tek osnovanim Međunarodnim krivičnim sudom.
