Izvor: Blic, 13.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Satisfakcija
Dolazak „Rolingstonsa" u ove krajeve ispostavlja se kao događaj koji po svojoj spektakularnosti daleko nadmašuje sve naše prilike i neprilike. Ali više od toga, izgleda da „Rolingstonsi", a da to i ne znaju, predstavljaju, u rukama naših političkih Mandušića Vukova, pušku ubojitu i monetu za političko potkusurivanje. U nesrećnim zemljama, sve je, na kraju - politika, a Balkan, izgleda, u tome prednjači.
Dolazak Mik Džegera i njegovih drugara u ove krajeve, već >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sada se može čitati i kao neka vrsta nemuštog razgovora onih koji inače u poslednje vreme baš nešto i ne govore. Crna Gora i Srbija, kao da utvrđuju vlastite potencijale i vlastiti državni značaj preko „kotrljajućeg kamenja", a narod, sviknut na svakakve neverovatne stvari - ovog puta bar može da se raduje što se Srbija i Crna Gora bar kamenjem ne gađaju. I što će „stari psi" rokenrola prašiti na našim binama.
Dolazak svetskih zvezda na naše scene simbolički povećava naš značaj, iako se baš u tom malom detalju, u tom osećanju ekskluzivnosti, krije istinski odećaj inferiornosti. Zemlje koje nemaju problem sa samopoštovanjem i pogotovo sa međunarodnim statusom, od gostovanja neke zvezde ne prave politički projekat. Ali, mi smo posebno parčence sveta pa ovde političari vole da učestvuju u dovođenju zvezda, shvatajući svaki njihov aplauz kao kompliment sebi samima.
Iako menadžeri dovode zvezde, u javnosti se stiče utisak da to u stvari rade političke partije, te da je skupljanje političkih poena na takav način (iako ponekad veoma skupo) daleko delotvornije od svake klasične političke kampanje. U Crnoj Gori „Rolingstonse" narodu poklanjaju oni koji su se navodno povukli iz politike, a u Srbiji - oni koji se još uvek drže.
Veoma galantno.
Narod će pevati. Valjda hit ovog leta, ponovo, neće biti „I Can’t Get No Satisfaction"?
