Izvor: Danas, 27.Maj.2015, 09:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sari iz Kančipurama
Posle tri sata vožnje stižemo u Kančipuram - sveti grad, Zlatni grad i mesto hodočašća. Ulice su zakrčene narodom. Nama u susret dolazi procesija. Grupa golišavih Indusa sa vidljivim naporom na rukama nose postolje sa ogromnom figurom Nandi - bika, simbolom boga Šive. Lica su im ozbiljna, nejaka i mršava tela oznojena. Svaki čas im u pomoć pritrčava neko od onih što stoje najbliže nosiljci dok gomila naroda raste, posmatra ili korača podižući za sobom sve veće oblake prašine >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << iza koje se ništa ne vidi. Uočavam belu tanku pantljiku na telima nosača. Ona je obeležje sveštenika bramana, dobijaju ga na rođenju i nose doživotno. Prolazimo ulicama starog Kančipurama, bivša prestonica južnoindijskih kraljeva bila je podjednako važna za glavne indijske religije; budizam, hinduizam i džainizam. Pored svoje bogate prošlosti grad je poznat i po proizvodnji svile.
Odlazimo u jednu od fabrika u čijoj prostranoj sali sede tkači. Muško i žensko tkaju u "četiri ruke". Sa bordurom ili bez nje, ispod njihovih ruku nastaju tkanine čarobnih boja i šara i najčešće se kupuju za sari - detalj koji indijsku ženu čini otmenom i elegantnom. Najpoznatiji su baš ovi iz Kančipurama i za mnoge Induskinje predstavljaju statusni simbol. Sari nije šiven, i prava je umetnost vezivati ga i nositi. Nežne i krhke prodavačice obraćaju mi se sa molbom da na meni pokažu veštinu oblačenja te tradicionalne odeće. Pristajem i njihovi tanki prsti bojažljivo prebacuju lepršavu tkaninu oko mog struka. Ubrzo sam bila obučena u dugačku suknju sa osam falti napred. Komad širokog i pravog parčeta stavljaju mi preko jednog i pokrivaju drugo rame na kojem opet prave nabor. Završnica svega je nehajno prebačen i bogato nabran šal koji neprestano klizi otkrivajući nagotu ruku i struka. Izgledam kao Induskinja. Nedostaje mi još mnogo toga; od tamne puti, crne, nauljane kose, jednobojne kratke majice koja otkriva pupak, pa do gracilnosti kojom samo one, ljupko, kadkad koketno i sa osmehom, umeju da nose tu svoju jedinstvenu odeću.
Podne je, sunce prži sa pobelelog neba. Prolazimo kroz Malu kapiju i približavamo se Velikoj. Iza tamnog osenčanog hodnika ukazuje se jedan od 120 kančipuramskih hramova. Od njegove lepote zastaje dah.
