Izvor: Blic, 12.Apr.2012, 03:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sarajevo, 20 godina kasnije
U petak, 6. aprila, u Sarajevu je obeleženo dvadeset godina od početka opsade, čerečenja i mrcvarenja ovog grada, koje je trajalo ravno 1.335 dana, naočigled svih nas, usred civilizovane Evrope.
Za tih 1.335 dana ubijena je 11.541 osoba, od onih najmanjih do onih u dubokoj starosti, 11.541 Srbin, Bošnjak, Hrvat... a, ponajviše onih koji su bili od svega pomalo, koji su verovali da pesmom mogu zaustaviti pomahnitalu paljansko-srbijansku kamarilu.
Sarajevo je ovaj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dan obeležilo memorijalnim performansom koji je činila 11.541 crvena stolica kao podsetnik na svakog stradalog Sarajliju.
U Beogradu je ova vest nekako bledo prošla. Obeležile su je one i oni koji se nisu umorili od podsećanja i poziva na odgovornost. A odgovornost Beograda je ogromna! Tačnije, ključna.
U Beogradu je sedeo onaj iz čije je glave užas potekao, iz Beograda su išla naređenja, oružje novac, ljudi, sve što je bilo potrebno da se uništi, zatre... No, nije najgore što se danas u Beogradu ćuti o aprilu 1992, strašno je što se krivotvori bliska i svima znana prošlost, što se pokušava oprati zauvek iskaljana prošlost i daje mogućnost da se iskalja budućnost.
Dvadeset godina posle početka opsade Sarajeva, ništa se ne može promeniti. Osim budućnosti.
Aleksandar Hemon, najpoznatiji bosanski pisac u Americi, kaže: „Voleti Sarajevo isto je kao voleti ženu slomljene kičme. Oporavak je moguć, ali svi znaju da će biti težak i bolan".
Ja bih dodala da je oporavak moguć ako onaj ko je slomio tu kičmu prihvati odgovornost i učini sve da oporavak bude moguć i koliko-toliko olakšan. Jer, bez priznanja, ni kičma Beograda ne može biti uspravna i istinski čovečna.
