Izvor: Blic, 15.Jun.2010, 01:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sanjati i sumnjati
Odista je svet lep kada sanjamo. Pogotovo ovde. Bolan je samo izlazak u javu. Tamo nas čeka komplikovana Srbija. U prestonici te velike nelogike neko veče dobio sam digitalni sendvič (CD i DVD) Kikija Lesendrića nastao tokom prošlogodišnje turneje „Svet je lep kada sanjamo“.
Sada je najlakše složiti sa onima što mumlaju kako je Kiki iskoristio koautorstvo sa jednim gitaristom na vlasti kako bi posle Lesendrić i Selendrić najzad postao Režimlić. Međutim, stvar nije >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << tako jednostavna.
Talentovani klinac iz kokpita leta onoga što zovemo beogradski novi talas, posle 30 godina, hteli ili ne da priznamo, vlasnik je najvećeg kataloga dobrih pesama. Uz to kompozitor sposoban da dar potvrdi u muzikama koje su po svojoj estetici veoma udaljene od kraja sedamdesetih prošlog veka. Davno se osušio novi talas. Najteže je onima koji su naivno verovali da će večno ostati mokri od zanosa koji ih je tada zapljusnuo. Najlakše drugima dobro obogaćenim van muzike spremnim da se kunu u svoja izvorna novotalasna uverenja.
Pored i posle „Pilota" (80-96) Kiki je radio kao stvaralac širokog zahvata ostavljajući krupne dukate: „Ne veruj u idole", „Dvadeset godina", „Leto", „Kao ptica na mom dlanu", „Kada sanjamo", „Rekla je"... pa hitove za Marinu Perazić, Dejana Cukića, Viktoriju, Zdravka. Zatim najbolje napravljena stvar u godinama sankcija - „Zaboravljeni" - sve do nekoliko dobrih pesama za nedavni „Mesec na vratima". Pošto se u Grčkoj oprobao kao tvorac pesmama za tamošnje narodnjake, greh je prošvercovao u Srbiju. Usput pristao na neoprostivo - da svojim doda pesme multitalentovanog ministra.
Valja reći da njegovo delo nije namenjeno svima. On je Egziperi naše muzike: nežnost svoje mladosti iskreno je izneo na scenu da bi do zrelih godina deo svog sna i tuge ponudio imaginarnom sagovorniku u želji da podeli intimu samoće. Iza tih pesama ispovedne poetike i dalje se nalazi mangup sa Banovog brda sa neokrnjenim darom za melodiju i gradsko.
Najlakše je izmotavati se na svačiji pa i njegov račun zamerajući na nesavršenostima koje prate tih 30 godina karijere. Ali, da li smo mi anđeli? Ima li u našoj borbi za preživljavanje neka mrlja koju bi sitničar mogao da okarakteriše činom izdaje?
Naša muzička scena ima problem da je propratni garnirung često važniji od same pesme i svirke. Pokazatelj težnji većine aktera domaćeg šou-biznisa očituje se u žudnji sa publicitetom. Osvojiti prostor u medijima i carevati tračevima, nažalost, mnogo je značajnije nego napraviti pesmu za dugo putovanje.
Bez obzira na to što je potcenjen i prećutan, Kiki je otišao daleko u veštini da od izlazaka svojih ploča pravi društvene događaje. Njegova promotivna zabava uvek garantuje spektakularan koktel teško zamislivih elemenata: preostali rokeri, vrh vlasti, politička estrada, krem novokomponovanih protuva, ezoteristi, samoproklamovana elita i gradske pojave čije je obavezno prisustvo logično neobjašnjivo. Većini je važnije što se zajedno znoje u sauni kalemegdanske gužve nego što su na premijeri dokumenta o najuspešnijoj turneji (23 velika koncerta) po teritoriji Srbije tokom 2009. godine.
U zemlji u kojoj nije mali poduhvat preći ulicu na zeleno, to što je uradio Kiki Lesendrić sa svojim bendom, a ova ploča pokazuje, ostvarenje je vredno poštovanja. Beograd je takav da voli dođoše. Njima je spremniji da pokloni celo srce nego da kapu skine pred svojim detetom. A taj grešni Pilot je zaslužio bar blagi naklon i iskren osmeh. Ako to još ovde, u vrućini i zbrci, postoji.
