Izvor: Večernje novosti, 25.Avg.2013, 23:52   (ažurirano 02.Apr.2020.)

San Matijas: Deco, mi vam nećemo stići

SERBO... A Serbo... Govorili su meštani San Matijasa. Pokazivali rukama uz put. I jedni drugima, dok smo zamicali, ponavljali reč s početka.San Matijas, selo na Krfu, prema jugu ostrva. Tridesetak kilometara od grada. U ovom selu, u proleće 1916, slegla se Drinska divizija. Njena preživela junačka vojska, prvog i drugog poziva. Tražili su, kako su zabeležili hroničari tog vremena, da ne budu uz more. Već da ih razmeste u "kakve bašče", da ih mine želja za zavičajnim voćnjacima.Risto >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Jović, dobrovoljac iz Trnove Donje, ovako je govorio svom komandantu, đeneralu Krsti Smiljaniću:- Ne imadoh sreću da poginem na Ceru ili Kolubari, gde smo se junački borili. Ne ispustih dušu preko Albanije. Ako umrem ovde, a svi su izgledi, nemojte me pod kamen. Dajte me ovde, pod drvo. Pod ladovinu, da mi u grobu, vala, bude lakše. A još, da mi je samo šljiva jedna, ili jabuka kolačara... Očas bi to bilo.Tako su Drinci odabrali ovo mesto, između visokih brda. Valjda, jedino mesto odakle se ne vidi more, pa se stiče utisak da ni mi nismo na ostrvu.Stigli smo u ovo selo da potražimo ima li igde ikakvog belega o junačkoj Drinskoj, koja se u sastavu Treće armije upisala među pobednike u slavnoj bici na Ceru, pod komandom Pavla Jurišića Šturma.SIN POGINULOG OFICIRA - Među vojnicima - zabeležio je Stevo Stefanović - videh dečaka od desetak godina. Vojnički odeven, na konju sa punom opremom. Lice mu je tako opaljeno suncem, vetrom, kišom i snegom, da izgleda kao da je načinjeno od zemlje. Vojnici Drinske mi objasniše da je to sin nekog poginulog oficira, pa su ga poveli sa sobom, jer ga nisu imali kome ostaviti. Taj će, kažem sebi, imati šta da priča... Ako ostane živ.- Kako nema - odgovara bračni par Korajanis. - Pod svakom stopom, pa i tu gde vi sada stojite su kosti srpskih vojnika. Mi i danas pazimo na njih.Ne obaraju, kažu nam ovi ljudi, ni stare maslinjake, pod kojim su umirali Drinci. Puštaju viševekovnim stablima da sama skončaju i stope se sa srpskim humkama. Govore nam da paze i na spomen-česmu, gore u selu. I na spomenik, dole, kraj puta za Mirjatiku na koji nas ljubazno upućuju.Vraćamo se na taj put. Tražimo spomenik. Polazimo i ponovo se vraćamo. Lutamo nepreglednim gajevima maslina, smokava, koje presecaju vinogradi ili vinogradi presecaju gajeve... Ko će ga znati, kad živci zatežu.Rado bismo ubrali koju smokvu, grozd jedan...A kustos u srpskoj kući, u gradu Krfu, ovako nam je rekao, pred ovaj put:- Tokom boravka Drinske divizije u San Matijasu, ni jedna grana masline nije slomljena. Nijedna smokva nije falila...MARŠ NA DRINU Među vojnike u San Matijas dolazio je i Stanislav Binički, kompozitor i dirigent, vojni kapelnik. Slušao je kako pod maslinama, Drinci, u trubu sviraju i njegov "Marš na Drinu", koji su u sećanju poneli još sa Cera, gde je i nastao. Uz srpsku trubu i ovaj marš Drinci će, posle proboja Solunskog fronta, umarširati u Niš.Putokazi nam nejasni. A na mestima ih zaklonile i krošnje. Nekako se, ipak, gotovo u samo predvečerje snalazimo. Desno od puta, na nekoliko desetina metara - kamena piramida. Spomenik vojnicima Drinske divizije podigli su ovde, u podnožju sela, kao u kakvom raju, preživeli vojnici i oficiri svojim umrlim i izginulim saborcima.Oko spomenika, ograđeno groblje. Humka do humke. Sve jednake. S prednje strane, gvozdena ograda, na kamenom zidu, preko koje se previja vinova loza. Okolo tanani čempresi. Drvored do spomenika.Lako smo otvorili kapiju, uz koju "stražari" samo jedna minijaturna crkva. Više, kao maketa pravoslavnog hrama.S bočne strane spomenika, u bareljefu, sedi vojnik s puškom u ruci. A ispod stihovi Vlade Stanimirovića:"Na humkama u tuđini Neće srpsko cveće nići.Poručite našoj deciNećemo im nikad stići.Pozdravite Otadžbinu,Poljubite srpsku grudu!Spomen borbe za sloboduNeka ove humke budu."Na prednjoj strani spomenika je samo veliki krst, a s druge bočne strane uklesan je srpski državni grb i posveta "Drinci svojim drugovima". Ispod krsta, sveća upola dogorela. Neko je ovde dolazio, ne tako davno. Neko je ostavio dinare, neko zastavicu Srbije, taman toliku da je na njoj stala poruka: "Vaša su dela besmrtna".Počivaju Drinci, u božanstvenom miru, pod vitkim čempresima, tako, da im ni vetar ne remeti večni mir. Tako, da čovek ovde usni u trenutku.- Ajde polazi, bre - prenuo je glas našeg foto-reportera, potomka starog ratnika, kome on nikako ne nalazi traga, na čitavom ovom putu dugom više od hiljadu kilometara. Uz to je dodao oštro: - Pada mi blenda, a gore do brda treba se popeti.Brdo je, u stvari, centar San Matijasa. Do malenog trga, provlačimo se uskim kamenim ulicama, kao da se u samo nebo penjemo. Napred... Nazad... Ne uspevamo da se mimoiđemo sa vozilima. I put nastavljamo peške. Tražimo spomenik Janisu Janulisu, ovdašnjem seljaku, kome je Srbija podigla spomenik.Bio je trinaestogodišnji dečak kada su vojnici Drinske divizije ovde logorovali. Lečili se i umirali na njegovoj njivi u podnožju. Njivi - groblju! Meštani nam pričaju da nikada u njoj nije zaorao nijednu brazdu. Umro je krajem osamdesetih, njiva je ostala neobrađena. Ni njegovi potomci koje, nažalost, ne nalazimo u San Matijasu, tu zemlju ne diraju.Bronzani Janis Janulis, na malom trgu između crkve i škole. Kao umorni Odisej. Ispod je posveta: "Sinu slavnih Helena, zahvalan srpski narod". (Nastaviće se)

Nastavak na Večernje novosti...