Izvor: NoviMagazin.rs, 20.Jun.2015, 12:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samuilo i Vojka, prošlost koja se ne briše
Zašto su važni sestra i brat Vojka i Samuilo Demajo? Zato što se kroz njihove sudbine prelomila čitava jedna epoha i njen najstrašniji deo – Holokaust. A kako, pokazali su izložbom fotografija i izvornih dokumenata, od kojih su neki unikatni, učenici i profesori Nemačke škole u Beogradu
Priča počinje jednostavno – Andreas Rot, profesor Nemačke škole u Beogradu, otišao je u Narodnu biblioteku Srbije u potrazi za jednom knjigom o Prvom svetskom ratu. Našao je. I >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << video je pečat, Samuilo S. Demajo, advokat…
"Pomislio sam da su Nemci posle okupacije Srbije ukrali te knjige od Samuila Demaja i ubili ga. I ta misao me je pogodila”, kaže Rot.
Ubrzo je u razgovoru sa bibliotekarkom saznao da je Demajo Narodnoj biblioteci Srbije poklonio 130 knjiga, našli su i spisak. To je bio dar jednog Beograđanina za novu biblioteku, pošto je stara sa kompletnim knjižnim fondom nestala pod nacističkim bombama.
Profesor Rot je mogao da odahne, ali Pandorina kutija je otvorena i zainteresovao se za sudbinu porodice Demajo i beogradskih Jevreja koji su masovno stradali krajem 1941. u zloglasnom kamionu-dušegupki.
Oformljen je đačko-profesorski tim koji su, sem Rota, činili učenik Andrej Predojević, učenica Anđela Čagalj i profesor Aleksandar Arsenić.
I krenuli su u potragu. Đaci su bili glavni istraživači. Ko pogleda izložbu u Nemačkoj školi shvatiće – podjednako prilježni, pa i strasni kao i njihov mentor.
PORODICA DEMAJO: Šta je to tim DSB otkrio, prateći štura dokumenta i tragajući za putokazima koji će istovremeno osvetliti i njihove živote i sudbinu čitave jevrejske zajednice u Srbiji?
Ukratko, Vojka i Samuilo Demajo, beogradski Jevreji, Sefardi, rođeni brat i sestra, izabrali su različite životne puteve. Njegov život je okončan u po zlu znanoj dušegupki, a njen u mirnom porodičnom okruženju mnogo godina posle rata.
Samuilo je rođen 1898, a Vojka pet godina kasnije u bogatoj trgovačkoj kući. Majka je bila učiteljica jevrejskim devojčicama i devojkama. Brat i sestra su školovani pravnici. Samuilo je odabrao advokaturu, a Vojka je rano zapostavila pravo i okrenula se socijalistima, verovatno pod uticajem drugog brata Davida. Zbog krhkog zdravlja Prvi svetski rat je dočekala na lečenju u Beču, gde je bio i David. Posle smrti rođaka kod kojih je boravila, nije uspela da napusti Beč, pa je ratne godine provela u jednom internatu. Podaci su proneđeni o Vojki su proneđeni u Arhivu Beograda.
Po povratku u Beograd počinje da studira medicinu, pa ponovo odlazi u Beč. Kući se vraća 1922, kada se otac Solomon Demajo ubio.
“Našli smo zanimljiv članak u Politici – legao je na prugu, ali ne zna se zašto je to učinio. To je jedna nepoznanica u našem istraživanju, ali ne i jedina. Ipak smo mi amateri i pozivamo svakoga ko može da nam pomogne da rešimo otvorena pitanja”, kaže profesor Rot.
David Dido Demajo
David Dido Demajo je svojevremeno bio blizak sovjetskoj obaveštajnoj mreži Mustafe Golubića. Dido Demajo imao je značajnu ulogu u francuskom Pokretu otpora. U pismu iz 1964. godine Andre Marlo je lično posvedočio da je D. D. učestvovao u njegovom spasavanju iz gestapovskog zatvora. Krajem septembra 1948. Dido Demajo je uhapšen zbog prosovjetskog držanja. Više meseci proveo je u zatvoru na Adi Ciganliji, a krajem 1949. prebačen je na Goli otok, u zloglasni logor Petrova rupa, gde je mučen. Pušten je aprila 1953. Pod imenom Toma opisan je u romanu Antonija Isakovića Tren 2. Umro je 24. jula 1964. Njegovu biografiju napisao je Milan Radanović.
RAZLIČITI PUTEVI: Samuilo je kao tipičan predstavnik urbane jevrejske buržoazije odmah po završetku gimnazije postao deo cionističkog pokreta. Mladi istraživači su našli i dokaz da je sredinom devedesetih pristupio masonima, Jevrejskoj loži Srbije. Među faktima je i jevrejski časopis Gideon, koji je izlazio u Zagrebu, a Samuilo Demajo je bio saradnik. Primerak sa njegovim člankom đaci su pronašli u jevrejskom muzeju. Napisao je i članak “Sećanje na Jaliju”, staru jevrejsku četvrt u Beogradu, ali i tekst u knjizi posvećenoj sudbini Jevreja u Drugom svetskom ratu, koji je već počeo na evropskom tlu, čiji je primerak takođe pronađen.
Pohađao je i završio prava, ali postoji i upisni list za doktorke studije, ali ne zna se da li ih je završio. Bio je monarhista i član Srpske radikalne stranke, odbornik u Gradskoj skupštini. Imao je kancelariju u Jakšićevoj ulici, a u Advokatskoj komori Beograda postoji njegov pravnički dosije, koji je i izvor biografije. Sa suprugom Ženi Medinom, takođe Jevrejkom, imao je troje dece: Solomona, Isaka i Jelenu.
Vojka je odlično govorila nemački jezik i postala neka vrsta kurira između bečkih i beogradskih socijalista, pa je više puta hapšena. Iz zatvora je izlazila uz pomoć brata Samuila, iako nije bio oduševljen njenim aktivnostima. U autobiografiji na jednom mestu, kako citira profesor Rot, Vojka beleži: “Iz zatvora sam puštena posle tri nedelje, na intervenciju moga brata, advokata Samuila Demaja, koji je platio izvesnu sumu policajcu Gojkoviću… Samuilo se ljutio, govorio je majci da mu je dojadilo da plaća za mene i brata Didu…”
“Jednom su Vojka i Dido iz jedne kuće u Kosovskoj ulici od policije pobegli kroz prozor. Gospodin Milan Radanović mi je pričao o tom bekstvu I pokazao prozor gde se to dogodilo”, objašnjava Rot.
Dido je kasnije pobegao u Francusku i preživeo rat.
Vojka je bila udata za advokata Petkovića i imali su kćer Vesnu.
Život je lep
Mladi istraživači i njihovi profesori suočili su se tokom istraživanja i sa surovom istinom o tome kako su i beogradski Jevreji obmanjivani da idu na bolje mesto od logora, posebno deca. Svedočanstvo je prenela Vesnina unuka na osnovu Vojkine priče.
“To je zapravo priča o tome šta su jevrejske familije pričale svojoj deci da bi ih umirile u to vreme. Film ‘Život je lep’ predstavlja taj optimizam. Solomon, Isak i Jelena Demajo su ubijeni, ali pre toga su trčali oko nekog vodoskoka u dvorištu. Rečeno im je, kao i drugima, da će ići na lepo mesto da se igraju. I poverovali su. To je taj stravičan detalj”, kaže Aleksandar Arsenić i pokazuje fotografiju razdragane dece.
ISPRED SAJMIŠTA: Na izložbi je i predratna porodična fotografija snimljena ispred Sajmišta, kako piše, septembra 1940, ali istraživački tim smatra de je to bilo oktobra, u vreme velike izložbe u Nemačkom paviljonu o nemačkoj arhitekturi. Veruje se da je fotografiju snimila Vojka, pošto je uz Samuila i Ženi, sa decom, na njoj i Vesna.
“Samuilo je na licu mesta bio još jednom, ali kao logoraš”, objašnjava profesor Rot.
Utvrđeno je da je mesec dana posle bombardovanja poklonio više stotina knjiga i časopisa, od kojih je deo pripadao ocu Solomonu.
Nešto kasnije izbačen je iz svoje kancelarije: “Morao je da preda kancelariju advokatu Božidaru Vukašinoviću. Znam gde je bila kuća tog advokata na Senjaku, ali nisam ga našao. Kuću je prodao 1944. Saznao sam da je početkom rata nemačka vojska bila u kući, ali to je još jedna nepoznanica na koju moramo odgovoriti”.
Uprkos tome, Samuilo nije napustio Beograd, pa je čitava porodica stradala.
Vojka je sa ćerkom otišla u Prokuplje, po odobrenju Specijalne policije, odnosno Komesarijata za Jevreje, o čemu svedoči izloženi dokument na nemačkom jeziku. Iako je osporavala veze sa komunističkim pokretom, jedna fotografija svedoči o bliskosti sa porodicom Moše Pijade.
“Posle rata imala je brzu karijeru, postala je sudija Vrhovnog suda Srbije iako se do tada nije bavila pravom. Preminula je 1985. U Beogradu, a možda je interesantan detalj da je do kraja života nosila štikle”, objašnjava profesor Rot.
Sa druge strane, kao obrazovan i uticajan čovek, Samuilo je u logoru bio neka vrsta sekretara.
“Postoji jedan dokument sa njegovim potpisom od 5. maja 1942. u kojem se potvrđuje da je 52 Roma umrlo. Ali, za razliku od ostalih jasnih potpisa, taj je nekako depresivan”, kaže profesor Aleksandar Arsenić
Nekoliko dana kasnije ubijen je u dušegupki. “Našli smo svedočenje dve žene koje su preživele. Jedna kaže da je imao nekakvu funkciju u logoru, a druga kaže da je gospodin Samuilo Demajo bio veoma cenjen: ‘Na mene je ostavio izuzetno dobar utisak. Bio je pametan, temeljan čovek. Nažalost, kao i ostali, i on je završio u tom logoru’, rekla je ona”, objašnjava Rot.
Andrej Predojević, Anđela Čagalj, maturanti Nemačke škole i njihovi profesori Andreas Rot i Aleksandar Arsenić nastaviće da prikupljaju građu jer smatraju da se priča o stradanju Jevreja ne sme zaboraviti.
Možda odgovor profesora Rota na pitanje šta je lično osećao dok je istraživao, objašnjava sve: “Kad sam našao knjigu sa pečatom advokata Rota mislio sam da smo počinili zločin i osećao sam se veoma loše”.
Za Anđelu je, kaže, bila interesantna priča o Vojki, slobodoumnoj ženi. Andrej je jevrejskog porekla, pa je imao i lični odnos.
Deutsche Schule Belgrad
Nemačka škola u Beogradu radi od 2001, a već tri godine smeštena je na Senjaku u zgradi bivše Sportske gimnazije, u ulici Petra Čajkovskog broj 4. U njoj se, od vrtića do mature, u svih 12 razreda uči po nemačkim programima. Pohađaju je deca diplomata i stranaca koji borave u Srbiji, ali deo đaka su Beograđani. Svi oni posle mature stiču pravo na nastavak školovanja u inostranstvu.
Inače, Nemačka škola u Beogradu ima dugu tradiciju, osnovana je 1854. godine.
Izložba o Vojki i Samuilu postavljena je u holu škole, a zainteresovanim posetiocima predstavljaju je autori. Na prezentaciji u ponedeljak to su bili profesori, pošto su maturanti Andrej i Anđela zauzeti.
Ludvig fon Šreder
Priča o Vojki i Samuilu Demajo na izložbi je prepletena sa pričom o najmoćnijem nemačkom oficiru u Srbiji s početka rata, vojnom zapovedniku Nemačke u Srbiji Ludvigu fon Šrederu. Njegov unuk Rule fon Bizmark, koji živi u Subotici i po majčinoj liniji je direktni potomak je brata čuvenog kneza Ota fon Bizmarka, priložio je pisma svog dede Ludviga slana tokom kratkog boravka u Srbiji.
Ludvig fon Šreder bio je prvi najopasniji neprijatelj beogradskih Jevreja. U Beograd je stigao početkom juna 1941. i pod njegovim vođstvom počeo je progon Jevreja.
“Pisma, međutim, pokazuju da su ga u Beogradu interesovale druge stvari. Dok Samuilo i Vojka pokušavaju da prežive, Fon Šreder se divio beogradskim ružama, bavio se zavesama. Od supruge traži da mu pošalje novac. U pismu 8. juna kaže da ima apsolutnu vlast, može da donosi zakone, izriče smrtne presude”, kaže Andreas Rot, s neprikrivenim čuđenjem.
Šreder je, čak, zabrinut za sudbinu Srbije, “pošto svi naši susedi žele da je oštete”. Kaže da većina Srba uopšte nije tako loša, čak su bolji od Poljaka i Čeha!
Ludvig fon Šreder poginuo je 2. jula u avionskoj nesreći, po nekim izvorima u Nemačkoj, pa beogradskim novinama u Srbiji, mu se ne može pripisati krivica za stradanje Jevreja u Srbiji.
“Uključili smo ga u izložbu zbog tih pisama koja smo dobili od gospodina Bizmarka”, kaže Rot.
