Izvor: Politika, 15.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samoubistvo u prisustvu svedoka
RASPAD JUGOSLAVIJE
Da li smo zaista sasvim izašli iz košmara devedesetih, da li smo uspeli da u svemu sagledamo sve uzroke i posledice traumatičnog i krvavog raspada SFRJ, rastumačili postupke i motive glavnih aktera te drame i iz te bliske istorije izvukli sve pouke?
Istorijska distanca je skromna, ali je pamćenje možda još kraće. O najvećem sukobu na tlu Evrope od Drugog svetskog rata koji je počeo posle rušenja Berlinskog zida napisano je već mnoštvo studija i memoarskih svedočenja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (Kongresna biblioteka u Vašingtonu ima oko 600 naslova o ovoj temi). Autori su uglavnom iz zapadnih instituta, a gotovo svi važniji međunarodni posrednici napisali su i lična viđenja događaja u kojima su učestvovali.
Uprkos ovom obilju, upravo objavljena studija Živorada Kovačevića, danas predsednika Evropskog pokreta u Srbiji, ambasadora u Americi, dugogodišnjeg predsednika Foruma za međunarodne odnose, značajan je doprinos razumevanju svega kroz šta smo prošli, podsticajna i provokativna literatura za razmišljanje da li je baš sve tako moralo da bude. "Amerika i raspad Jugoslavije" u glavnom fokusu ima ulogu jedine posthladnoratovske supersile u jugoslovenskom raspadu i premda ima sve elemente značajnog naučnog rada – 448 strana, indeks sa 365 imena, spisak od 158 korišćenih knjiga i publikacija, 181 dokumenat, 277 članaka, intervjua i govora, 1.249 fusnota – sve vreme drži pažnju kao uzbudljivi politički triler, uprkos tome što nam je kraj unapred poznat, jer smo ga iskusili na sopstvenoj koži.
Kovačević se pre svega bavi ulogom Amerike u raspadu Jugoslavije, navodeći izuzetno detaljno šta je sve uticalo na stavove, inicijative i akcije SAD u ovom procesu, kako se ta politika formirala i ostvarivala i kako su, na drugoj strani, na nju reagovali "gospodari rata" na Balkanu. Njegov glavni zaključaj je da je ta politika prema našoj krizi bila "smesa doslednosti i neodlučnosti, jasnog sagledavanja situacije i pogrešnih procena, kontinuiteta i zaokreta, principa i pragmatizma, punog angažovanja i pasivnosti".
To se zbiva u kontekstu kada smo, posle okončanja hladnog rata, izgubili strateški značaj i prestala da bude "zaštićeno, a ponekad i razmaženo dete američke i zapadne diplomatije" (Cimerman). Amerika nije navijala za raspad zemlje, ali nije u najkritičnijim momentima po njen opstanak bila spremna da se (potpuno) posveti situaciji koja je za nju bila isuviše složena i nejasna.
Knjiga počinje poglavljem koje će omogućiti bolje razumevanje dramaturgije raspada – predstavljanjem dramatis personae – lica drame – ali bez ijedne autorove reči: karakterizacija Slobodana Miloševića, Franje Tuđmana, Alije Izetbegovića, Radovana Karadžića, Džejmsa Bejkera, Lorensa Iglbergera, Ričarda Holbruka (da pomenemo samo neke) data je kroz ono što su drugi o njima rekli ili napisali.
Razumljivo i neizbežno, centralna figura je ipak Slobodan Milošević, kao ličnost čija su politika, postupci i procene, stil obeležen arogancijom, nipodaštavanjem i cinizmom prema sagovornicima, a pre svega nesposobnost ili nespremnost da se razume međunarodni faktor, a pre svega SAD, njeni motivi i namere, imali ključnu ulogu i doprinos da se stvari razvijaju tako da Srbija u krajnjem ishodu postane najveći gubitnik.
Milošević, naravno, nije jedini negativni junak: kao i svi drugi koji su pisali o jugoslovenskoj krizi, i Kovačević navodi da međunarodni posrednici nikad nisu mogli da razumeju "balkansku crtu" u karakterima njihovih jugoslovenskih sagovornika – osobinu da im "ne trepnuvši serviraju najordinarnije neistine, iako znaju da svet ima obilje informacija iz prve ruke".
Kovačević prati razvoj situacije od prvih nagoveštaja raspada, od 14. kongresa SKJ i Gazimestana, preko secesije Slovenije, otpočinjanja rata u Hrvatskoj, neuspeha da se nađe formula za konstituisanje Bosne, njenog potom krvavog međunacionalnog sukoba, Dejtona, podrške Miloševiću "kao faktoru mira" posle te konferencije, potom promene prema njemu nakon građanskih protesta 1996/1997, da bi knjigu završio momentom kada Kosovo, posle Rambujea, bombardovanja SRJ, Kumanovskog sporazuma i Rezolucije 1244 postaje međunarodni protektorat, ostavljajući Srbiji samo "šuplji" suverenitet nad tom pokrajinom.
Svako krizno raskršće, a bilo ih je mnogo, autor prati detaljnom analizom, predočavajući kako se određena politika formirala, kako je evoluirala, kako su na nju reagovali svi akteri. Pri tom, poznajući dobro tehniku međunarodnog pregovaranja (o čemu je napisao i knjigu), Kovačević predočava alternativne scenarije, razrađujući verovatni tok događaja po matrici "šta bi bilo da je bilo".
Posebno je zanimljiv, možda zbog današnje aktuelnosti, deo koji se bavi internacionalizacijom kosovske krize, propuštenim prilikama da se ona blagovremeno sanira i obezbedi ishod koji bi bio po Srbiju mnogo povoljniji od sadašnjeg. Zaključak je da pozicija Srbije na ključnim tačaka eskaliranja problema nije bila bez šansi – Amerika je dugo bila protiv nezavisnosti za kosmetske Albance – ali da je te šanse poništilo to što ih nije pratila dovoljno promišljena politika.
Kovačević na kraju poručuje da spisak odgovornih na tlu bivše Jugoslavije nije knjiga od dva slova – ne može se svesti samo na Miloševića i Tuđmana. "Nijedan lider nije bez krivice, niti oni koji su nacionalističke projekte podržavali, propagirali i legitimisali u očima ojađenog, zbunjenog i dezorijentisanog naroda."
"Raspad se verovatno nije mogao izbeći, ali definitivno nije morao biti krvav", zaključuje Kovačević. "Smrt Jugoslavije je ipak slučaj samoubistva... To što drugi samoubici nisu efikasno pritekli u pomoć i presekli konopac kojim se vešao, već su unezvereno tapkali oko njega, ne menja fundamentalnu činjenicu da se sam obesio. Druge interpretacije spadaju u domen teorija zavera toliko omiljenih na našim prostorima."
[objavljeno: ]
