Izvor: Politika, 18.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samonikli
Podvizima u Debrecinu Milorad Čavić ponovo je postao naš ljubimac. Sa dve zlatne medalje na Evropskom prvenstvu u malim bazenima vratio nam je veru da, eto, možemo da budemo i najbolji. Tim uspesima svrstao se rame uz rame s Novakom Đokovićem, Jelenom Janković i Anom Ivanović, teniskim zvezdama koje su nam ulepšale ovu godinu.
Nažalost, svi oni su samonikli. Da su proizvod sistema, prsti jedne ruke ne bi bili dovoljni da nabrojimo sve naše šampione.
Današnje srpske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sportske uzdanice su rezultat, uglavnom, ulaganja roditelja. Čavić je rođen u Americi, tamo i živi, i naš sport ga je - dobio na poklon. Srećna okolnost je bila i što ga je još kao pionira zapazio direktor Plivačkog kluba Partizan Petar Popović i omogućio mu da ima kod koga da dođe u postojbinu.
Sportovi kojima smo se donedavno dičili ili su nas razočarali (košarka, rukomet i fudbal) ili, ako su još u vrhu, strepimo za njihovu budućnost (vaterpolo i odbojka).
Budućnost imaju deca čiji su roditelji spremni da po cenu najvećih odricanja i rizika ulažu u njih. Naravno, tako nešto je moguće u sportovima kao što je tenis, gde kad-tad mogu da vrate uloženo i sve zavisi od njih samih, to jest tamo gde se nadmeću pojedinci.
U ekipnim sportovima, međutim, samostalnim radom ne može ništa da se postigne, jer su tamo potrebni i saigrači. A i u njih neko treba da ulaže, zatim da ih uigrava, razvija im kolektivni duh, itd. To nijedan pojedinac ne može ni da finansira, ni da vodi. To može samo sistem iza koga će u potrebnoj meri da stoji država.
Kod nas je stari sistem zamro, a novi, bar kad je sport u pitanju, nije stvoren. Dečji sport nije isplativ, ali bez njega neće biti ni olimpijskih šampiona. Talente treba neko da otkriva, međutim, ko da daje pare za stručnjake, čiji će rad da donese plodove tek kroz desetak godina, a i to - možda. A kad neka nadarena generacija i zakorači u seniorsku konkurenciju, ko da dočeka moguće uspehe ekipe. Sigurnije je prodati ih odmah, nego rizikovati da se vidi šta će da donese sutra.
Ekipni sportovi traže stadione i dvorane. Kod nas retko ko i razmišlja o izgradnji savremenih, funkcionalnih sportskih objekata. A oni su neophodni ne samo u Beogradu, nego i širom zemlje, jer dece nadarene za sport ima od Vranja do Subotice i od Drine do Stare planine.
To nije kraj otežavajućih okolnosti. Mi smo, kao javnost, gladni uspeha u sportu, možda i zato što nam nedostaju u drugim delatnostima, a kao navijači smo veoma nestrpljivi i hoćemo pobede odmah.
Čim neko postigne neki lep rezultat zavolimo ga i hvalimo na sva usta. Ako ne ostvari ono što želimo prosto ga zaboravimo.
Čavić je i za to primer. Kada je pre četiri godine u Dablinu, na istom takmičenju kakvo je bilo sada u Mađarskoj, postao svetski rekorder i evropski prvak i vicešampion, preko noći nam je postao mezimac. Tapšali smo ga po ramenu, slali mu čestitke i - to je sve što su dobili - i on, i plivanje. Posle toga smo ga gotovo zaboravili. A onda je došao Debrecin i ponovo smo ga otkrili. Ali, za olimpijsku medalju treba mnogo više od toga.
Ivan Cvetković
[objavljeno: 18/12/2007]
.jpg)
