Izvor: RTS, 02.Okt.2017, 15:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samoća i tuga, teže od starosti i bolesti
Kad starost pokuca na vrata, bolest joj je čest pratilac. Osamdesetčetvorogodišnja Zora Žarčanin sa obronaka Gledićkih planina iznad Kraljeva težak je dijabetičar. Suprug i jedna ćerka su joj umrli, a druga u svojim mukama. Ostala je sama u trošnoj kući bez vode i kupatila.
Zatekli smo je ispred kuće. Pošla nam
je u susret, ali je noge ne drže. Bolesna
je. Malo od starosti, malo od bede i
nemaštine, >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << a najviše od tuge i nesreće.
"Ćuti, šta snađe, ćuti samo, trpi..ma
dobro sam i živa i ovoliko!kako,kako?..Jao
meni majko moja. Zajadilo, nezajadilo", kaže
Zora Žarčanin, Gledićke planine.
Kućica bake Zore samo što se nije
srušila. Tlo pod njom klizi godinama.
"Sve to izgoropadilo klizište, sve to
oteralo..to bilo ravno ki tepsija. To
bilo sve šljivari, to smo imali šljiva, a
sad nema ništa. Vidi sad, pusto sve", kaže ona.
Od nameštaja u sobi baka Zora ima samo
što, dve stolice, krevet i smederevac.
"Hoćete li imati dovoljno drva? Ma kaki, nema dovoljno ,retko kad založim, velim
još malo je toplo, kaže Zorka.
Telefon nema. Jedini signal komšijama
da je zanemoćala je kad ne dimi iz njenog
odžaka.
"Ona da lipsava gladna ovde, da se
oteže ovde gladna ,ona ne bi zatražila! Ja
osećam. Šta ima od koga da tražim! Nije
to nego nema ko da joj kupi. Ovaj se tamo
zauzimo rađu ,ko što se ima poso, otiđu
sad u njivu, a njoj možda danas treba", kaže Ruža Žarčanin, selo Ravanica.
Sve češće ne vidi da izmeri dozu
insulina, a prve komšije joj se sada čine
kilometrima daleko. Ni u kuću joj se
više ne ulazi. Nemoć i samoća je najviše
bole, a tu medicina ne pomaže.
rts.kraljevo@rts.rs
+38136 333 465
