Izvor: Glas javnosti, 22.Jun.2009, 08:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samo još jedan krug
Na dlanu medicinske sestre Ivanke bile su dve male tablete. Plava i bela. Leka ih je gledao preko gomile papira na stolu, ali nije pružio ruku da ih uzme. Mrzeo je tablete. I to samo zbog toga što su ga podsećale na narkomane, na neke tabletomane koje je poznavao. Grozio se njihovih žgoljavih tela, ispijenih pogleda, upalih očiju, masne kose.
OD ZABAVE DO AMBISA
Kada govorimo o zavisnosti, prva asocijacija su narkomanija ili alkoholizam, ali kockanje i zavisnost >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << od kocke odnosi sve više „žrtava“. Uostalom, preterana i patološka vezanost za kocku se i naziva toksikomanija bez droge.
LJudi se kockaju najpre zbog osećaja zadovoljstva i dobre zabave. Neki kažu i da tako pobeđuju dosadu ili zaboravljaju probleme, a mnogo njih se nada da će iznenada, na brz način, doći do hrpe novca.
A zavisnost od kocke se razvija. Ona raste postepeno, tako da kockar obično i ne primećuje da je problem već tu. Kockari se na lečenje javljaju kada upadnu u probleme koje ne mogu sami da reše.
Ovo je knjiga upravo o njima autorke Silvane Stanković.
Nije umeo da stane
Sestra Ivanka ga je još jednom pozvala. Skupila je usta, zatim je duboko i kroz nos udahnula. Prevrnula je očima i zavrtela glavom. Ipak, ništa nije izgovorila. Godine rada sa ovakvim pacijentima, u bolnici, nisu bile bez rezultata. Tačno je znala kad treba, odnosno, kad ne treba da uđe u priču s njima. Osetila bi kad ih stvarno nešto boli, i kad se pretvaraju.
I ovog puta, sestra Ivanka je razumela šta tišti Leku, nije insistirala na terapiji. Ništa mu nije govorila. Samo ga je pozvala po imenu i prezimenu. Bez reči je stajala ispružene ruke ispred Leke. On je gledao u tablete, klimao se tamo-ovamo. Počeo je dublje da diše. Videlo se da je nervozan. Hteo je da posluša sestru i uzme tablete, ali se opet setio narkomana.
-Šta će mi tablete? Nisam bolestan! Ništa me ne boli! Zašto, bre, da se trujem? - vikao je Leka, više pričajući sam sa sobom.
U jednom trenutku se činilo da će izleteti iz sobe i pobeći glavom bez obzira. Ipak je pružio ruku. Prihvatio je i čašu vode. Mrmljao je nešto sebi u bradu, mrštio se...
Otišao je u ugao i čekao da svi popiju tabletu. Oni su se ređali, jedan za drugim. Bilo ih je ukupno devetoro. Osam muškaraca i jedna žena. Sanja. Znao je Leka da je ovde došao da bi se izlečio, ali i posle trećeg dana boravka u bolnici, on je samo hvatao sebe kako mašta da još jednom zaigra. Nadao se, možda bi ga ovog puta krenulo. Da se izvadi. Ista želja godinama.
I, nije da se baš nikad nije dogodilo da dobije.
Dobijao je. I to velike pare. Ali, kao i svi njegove sorte, nije umeo da stane. Uvek bi nastavljao i tražio još, jošÖ Sve bi to brzo strovalio, kako kažu kockari.
-Kanal, samo takav - govorio bi Leka svojim pajtosima kad ga nisu htele karte. - Katastrofa. Ali, dobro, biće bolje u sledećem krugu.
Sledeći krug bi, kao po pravilu, nešto i doneo. Ali bi ubrzo i odneo.
Trpeo je kritike najbližih, ali bi se uvek oglušio o njih. Na trenutak bi mu nešto došlo do mozga, ali bi već sledećeg trenutka seo za sto i vukao kartu.
-Ne znam šta bi tu doktori mogli? - govorio je svakom ko mu je savetovao da prestane da se kocka i pokuša sa lečenjem. - Ne postoji tableta protiv kocke.
-Ne postoji tableta, ali postoje metode, razne tehnike - govorila mu je devojka do koje mu je veoma stalo. - Imaš četrdeset godina, tek si počeo da živiš. Zašto da ti život prođe u trci za kartama i dugovima?
Strast koja ispunjava
-Ne verujem da tu išta može da se učini - govorio je Leka. - Čovek mora sam sebi da kaže da više neće da se kocka. Ovo nije bolest, ovo je nešto drugo. To ti je kao kad pojedeš čokoladu i uvek iznova tražiš tu istu čokoladu da bi opet osetio onaj fini ukus u ustima. Tako ti je sa kockom. Osetiš neku strast koja te ispunjava. S druge strane, nevolja je kad se bez para, kad otimaš od sebi dragih osoba da bi se kartaoÖ Ne znam, sve je to život. Ima kocka i dobrih stvari. Zabavljaš se. Ej, znaš ti kakvi su drugari ti kockari? Pa, to je stvarno provodÖ Kad nisi u grču za parama, naravno.
Ipak, došao je da bi se lečio. Valjda mu se smučilo da čeka sledeći krug, da ga krene. Dugo je slušao o ovoj bolnici, pričalo se o tome u njegovim krugovima. Navodno se neko izlečio, nikad više nije uzeo karte u ruke. Nije Leka bio ubeđen u to, ali je, eto, došao. I, govorio je svima da nema leka od kocke, ali je, ipak, došao.
Ostali su ga gledali dok je gutao tabletu. Mrštio se.
-Šta glumiš, Leko? Koji ti je k....? - dobacio mu je Mutni. - Svi smo ovde zbog jednog. Bolesni smo! Svakog drugog dana odbijaš tablete, ali ih ipak popiješ. Prestani, bre, da blefiraš. Ovo nije igra. I ne važi staro dobro pravilo - nađi ovcu za stolom. Jedine ovce ovde smo mi. Upamti već jednom. Naše je da slušamo i da vidimo ima li ovom leka. Čemu to prenemaganje? Stalno se nešto buniš! Došao si, sad poštuj pravila. Nisi ti ništa bolji od nas. Ni gori, naravno.
Sutra: Znam, ovo je gore od droge
