Izvor: Politika, 24.Jan.2013, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samo jedno sredstvo: pravosnažne presude
Borbu protiv korupcije ne mogu da iznesu studenti nego državni organi – policija, tužilaštvo i sud
Projekat Beogradske otvorene škole (BOŠ), blago rečeno, metodološki je neispravan. Kao cilj ovog projekta BOŠ navodi: ,,sprečavanje korupcije na fakultetima i univerzitetima, i to kroz primenu studentskih prava i dužnosti”. Svako iole obavešten o problemu korupcije zna da se ova bolest koja razara društvo leči samo jednim sredstvom: pravosnažnim presudama do kojih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se dolazi ,,brzim suđenjima” (speedytrial), ne dužim od šest meseci. Stručnjaci za ovu oblast znaju da samo nekoliko presuda za slučajeve korupcije deluju suzbijajuće. Naravno, da bi se sudski postupak vodio efikasno i fer potrebni su za to stručno osposobljeni i od moćnih političara nezavisni tužioci i sudije. Takve tužioce i sudije Srbija danas nema.
Bilo koji antikorupcijski projekat udruženja građana, uz pribavljanje statistika i organizovanje okruglih stolova, predavanja i ,,treninga za snaženje studenata”, samo je bacanje prašine u oči.
Udruženja građana, kojima valja pridodati i Agenciju za borbu protiv korupcije, kompromituju nasušnu potrebu za iskorenjivanjem korupcijskog zla koje jedno društvo pretvara u svojevrsno društvo aparthejda.
Dakle, borbu protiv korupcije ne mogu da iznesu studenti nego državni organi – policija, tužilaštvo i sud.
Nevladine organizacije i udruženja građana mogu da daju svoj doprinos tražeći, na primer, da se izmene odredbe Zakona o radu, koje omogućavaju da se optuženi za najteže oblike korupcije posle podizanja optužnice vrate na posao. U stvari, za ove izmene nije potrebna intervencija udruženja građana nego narodnih poslanika kakvih Srbija očigledno nema.
Kao članica antikorupcijske studentske mreže u jugoistočnoj Evropi, BOŠ u svom izveštaju zaključuje da istraživanje percepcije korupcije ,,podiže svest o nivou korupcije u visokom obrazovanju”. Ali nad svakim istraživanjem percepcije korupcije stoji neotklonjiva primedba da je reč o subjektivnom doživljaju. Sud ne interesuje, na primer, koliko je studenata čulo za neki od oblika korupcije, nego ga interesuju konkretni dokazi.
Najzad, ne vrede ni konkretne krivične prijave s pismenim dokazima ako tužilaštvo, iz ovih ili onih razloga, neće da radi svoj posao.
Ja sam, na primer, urbietorbi, prijavio da je jedan nastavnik na osnovu falsifikovane isprave izabran u profesorsko zvanje, ali nadležni organi nisu reagovali, što znači da su ,,dali svoj doprinos” razaranju društva, kao i nipodaštavanju poreskih obveznika od kojih žive.
U istraživanju BOŠ-a stoji da bi 15 odsto studenata prijavilo korupciju profesorima od poverenja. Ovaj procenat se može dovesti u pitanje, ali ja, kao jedan od tih profesora, imam i pismene dokaze koje su mi studenti podnosili. Naravno, u nekoj drugoj zemlji tužilaštvo bi sa zahvalnošću preuzelo dokaze i dovršilo istragu. Međutim, ja sam od policije i tužilaštva doživljavao samo neprijatnosti, čak i pretnje, zbog toga što sam kao savesni građanin podnosio krivične prijave. Kad policija preti profesoru u najvišem univerzitetskom zvanju, šta može da očekuje student koji bi prijavio korupciju?
U prilozima objavljenim u ovoj ,,Politikinoj” seriji studenti pominju kao vid korupcije i to što profesori ,,tezgare”, pa su na mestima ,,tezgarenja” popustljiviji na ispitima. To je, po mom mišljenju, ,,mešanje baba i žaba”. Nikad nisam ,,tezgario” i nemam opravdanje za ,,tezgaroše”, ali ako razgovor o korupciji ode i na tu stranu, onda se razvodnjava stvar. ,,Tezgarenje” je za nekakvu disciplinsku odgovornost, a koruptivna dela su dela zloupotrebe službenog položaja (u cilju sticanja materijalne ili nematerijalne koristi) i ona su za krivičnu odgovornost.
Postoji i jedan problem sa udžbenicima. Bilo je slučajeva da su ih profesori direktno prodavali studentima, što ima u sebi elemente krivičnog dela. Ali,valja imati u vidu da su i profesori nezaštićeni. Njima, fotokopiranjem udžbenika, studenti preko vlasnika kopirnica otimaju plodove rada. Uostalom, neovlašćeno umnožavanje je krivično delo.
Profesorska korupcija može se sprečavati i javnošću ispitivanja. To znači da se ispit izvodi tako što se ispitna pitanja izvlače iz ispitnih kartica, koje bi prethodno morale biti izmešane. Kad vidite da profesor postavlja studentu pitanja ,,iz glave”, to odmah treba da bude sumnjivo, jer može da se radi o predstavi u kojoj su uloge unapred dogovorene. Sve u svemu, samo pravnosnažnim osuđujućim presudama, uz uvođenje elementarnog reda u univerzitetski život, mi bismo u ovoj oblasti kao društvo počeli da se lečimo.
Redovni profesor na Pravnom fakultetu u Kragujevcu
Marko Pavlović
objavljeno: 24.01.2013.
