Izvor: Politika, 12.Maj.2014, 10:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samo je propast sigurna
Vredne priredbe mnogi prepoznaju i hvale tek kada ih više nema. Više od polovine naših zemljaka uopšte ne ide u pozorište, na koncerte, izložbe, u muzeje i radije gleda televiziju, iako imaju mogućnosti da biraju između raznovrsnih prestižnih festivalamuzike, filmova, igre...
Svega pet odsto žitelja Srbije slobodno vreme provede na koncertima klasične muzike, pokazalo je istraživanje o kulturnim navikama u Srbiji, koje su svojevremeno sproveli Predrag Cvetičanin i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Marijana Milankov iz Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka. Čak 60 odsto naših ljudi, prema istom izvoru, u prethodnih godinu dana nije učestvovalo ni u jednom kulturnom događaju, dok ih je svega dva odsto redovno pratilo zbivanja u toj oblasti.
Ipak, neke manifestacije i institucije uspele su da opstanu ili se od početka nametnu kao „kulturni brendovi” Srbije – prepoznatljive, prihvaćene, dobro posećene, medijski propraćene. Ne govorimo o novosadskom Egzitu, dragačevskim gudačima i leskovačkoj Roštiljijadi (ili bilo kojoj sličnoj smotri gastronomije, zabave i estrade, kakve ogroman procenat naših zemljaka svrstava u svoje omiljene kulturne sadržaje), već o Festu, Bemusu, Bitefu, Belefu, Beogradskom festivalu igre, Džez festivalu, Sajmu knjiga, Art gitar festu i drugim međunarodnim manifestacijama u srpskoj prestonici; o Narodnom muzeju, Muzeju istorije Jugoslavije, Kulturnom centru Beograda, Kinoteci… i ostalim institucijama čiji sadržaji nadilaze skromna interesovanja ovdašnjeg stanovništva, koje – sasvim pogrešno – smatra da je kultura nešto skupo, nerazumljivo, namenjeno uskom krugu ljudi.
– Kultura je, naprotiv, veoma široko polje, koje pored umetničkog i tradicionalnog stvaralaštva obuhvata i razne socijalne obrasce ponašanja, pa tako govorimo o kulturi odevanja, čitanja, stanovanja, proizvodnje… Ona uspostavlja i afirmiše vrednosti jednog društva, zapravo određuje kakvo je to društvo, zato nikako nije „elitistička” i ne može biti ograničena interesima manjine, bilo da je reč o onima koji je stvaraju, onima koji o njoj odlučuju ili onima koji je konzumiraju – kaže za „Magazin” Vesna Danilović, pomoćnica direktorke za program Kulturnog centra Beograda.
Kulturna politika jedne zemlje podstiče te vrednosti, postavlja ciljeve i nalazi načine kako će ih postići. To je otvoreni proces koji se stalno dograđuje i koji zahteva tri preduslova: obrazovanje, planiranje i – viziju. Tek onda dolaze pare.
– Ako nema pameti, pare ne pomažu. Ukoliko ne znamo šta hoćemo i ne uspemo pravovremeno da to isplaniramo, novac će biti uludo potrošen. Najskuplje se plaća ono što se traži u poslednji čas, a u Srbiji se to stalno događa. Recimo, kad planiramo velike izložbe, trebalo bi barem dve godine unapred da znamo kojim sredstvima raspolažemo i kada ćemo ih dobiti, da bismo sve organizovali, angažovali odgovarajuće stručnjake, tražili dodatne finansijere, uključili se u međunarodne projekte… To, međutim, ne možemo jer se budžetski izdaci određuju samo za jednu godinu, a isplaćuju sa zakašnjenjem, i niko ne zna koji su kulturni prioriteti na nacionalnom i lokalnom nivou. Zato nemamo ni veće produkcije u kulturi i umetnosti. Kao da se kultura ovde nikoga ne tiče, čak ni onih koji bi time trebalo da se bave, kao što su vlada, nadležno ministarstvo, skupštinski odbori i esnafska udruženja – primećuje naša sagovornica.
Filmovi za „hrabri novi svet”
Bolne tačke naše kulturne scene su i birokratizacija, zapostavljanje kreativnosti, prepreke svakoj ličnoj preduzimljivosti, zakonska ograničenja (na primer, kultura se tretira isto kao građevinarstvo, trgovina ili poljoprivreda kada je reč o javnim nabavkama), nejasna državna politika prema ovoj oblasti… Tako se, recimo, događa da nekoliko gradova u Srbiji konkuriše za kulturnu prestonicu Evrope 2020, a nijedan za to nema ni kapacitete, ni odgovarajuću infrastrukturu, ni podršku države.
– Nemamo, čak ni u glavnom gradu, dovoljno veliki i dobro opremljen prostor za značajne izložbe, pa ako takva i dođe u Beograd, moramo da je prilagođavamo prostoru kojim raspolažemo, umesto da prostor prilagođavamo sadržaju – ističe Vesna Danilović.
Zahvaljujući veoma raznovrsnom programu namenjenom različitim ciljnim grupama – pomenimo filmske festivalske projekcije, renomirani Oktobarski salon, Artget galeriju fotografija (jedinu te vrste u zemlji), radionice, predavanja, okrugle stolove, izdavačku delatnost i, najzad „Beogradski izlog”, ono po čemu je posebno prepoznatljiv stranim posetiocima srpske prestonice – Kulturni centar Beograda ne samo da opstaje kao „brend”, već uspeva da to čini uz sve veći udeo sopstvenih para. Sad je to već 53 odsto, naspram 47 odsto koliko dobija iz gradske kase.
Iako je beogradski Fest, jedna od najstarijih i najpoznatijih međunarodnih kulturnih manifestacija u našoj zemlji, više puta menjao koncepciju, selektore i način odabira filmova, i dalje spada među najjače kulturne brendove Beograda i Srbije.
– Pre više od četiri decenije, Milutin Čolić je došao na ideju da na jednom mestu prikaženajbolje i najpopularnije filmove sveta.Osnovao jeFest,pod sloganom „Hrabri novi svet”, po nazivu čuvenog Hakslijevog romana. I danas su filmovi Festa obavezno bioskopske premijere,madaje neke hitove moguće videti i pre toga, na internetu ili di-vi-diju. Uprkos tome, veliko platno još nije izgubilo čari, o čemu svedoči i poslednjih godina ustaljen broj od oko 100.000 gledalaca – kaže Gradimir Dimitrijević, v. d. direktora Direkcije Festa.
Za organizatore Festa najveći izazov je dovesti značajne goste čiji su filmovi na programu, jer su njihovi angažmani često planirani mesecima, pa i godinama unapred, a neretko njihov dolazak zahteva i finansijska sredstva koja prevazilaze mogućnosti Festa. Pokazalo se da je najsigurnija varijanta – privatan kontakt.
– Najveća vrednost Festa jeste program, za koji su najzaslužniji selektori (jedan od najcenjenijih bio je Nebojša Đukelić). Bilo je i promašaja: programski su uglavnom zaboravljeni, a neki organizacioni su postali anegdote – priznaje naš sagovornik.
Prvih decenija Festa glavni finansijer je bila država ali su i tada, po rečima Čolića, u manjem obimu pomagali i sponzori. Danas je situacija obrnuta, kaže Dimitrijević.
– Grad Beograd i država čine velike napore da bi pomogli, a time i održali Fest, ali finansijski oslonac (više od 70 odsto) predstavljaju sopstveni prihodi od ulaznica i pomoć sponzora (recimo NIS-a). Nastojimo da sa svim bioskopskim dvoranama s kojima sarađujemo ostvarimo tržišni i partnerski odnos. Prihod od ulaznica deli se na Direkciju i bioskopsku dvoranu, kao i na distributera, ako postoji u slučaju konkretnog filma. Prioritet nam je kvalitet projekcija, a on zavisi od najnovijih digitalnih filmskih projektora, pa i od sedišta, jer nije svejedno na čemu ćete sedeti dva sata. I to je jedan od razloga što smo uključili svega nekoliko dvorana u Beogradu i Arenu u Novom Sadu – ukazuje Dimitrijević.
Džez, gitare i savremeni ples
I dok nekada nezaobilazni Bemus, još jedan od naših kulturnih brendova, privremeno nestaje s beogradske scene (dok se ne reši status „Jugokoncerta” kao organizatora), a Bitef posustaje u ulozi najhrabrijeg promotora savremenih pozorišnih tendencija, Beograd postaje, ne samo za svoje žitelje, već i za ljubitelje ove vrste muzike iz cele Srbije, pa i Evrope, centar džeza, zahvaljujući Beogradskom džez festivalu. Najveće virtuoze gitare, ali i njihove poštovaoce, u Srbiju svake godine dovede Art gitar fest. A već dvanaest godina zaredom grad na ušću Save u Dunav domaćin je Beogradskog festivala igre (BFI), koji se u međuvremenu pročuo i u svetu.
– Sve predstave, baš kao i gostovanja najpoznatijihsvetskih igrača i koreografa s manjim, ali interesantnim produkcijama, ulivali su nadu da bi savremena igra mogla da nađe publiku uSrbiji.Verovala sam da bi jedan atraktivan, veliki festival mogao da skrene pažnju javnosti, medija, sponzora i države, i na kraju da igru s margine dovede u centar kulturnih zbivanja – navodi Aja Jung, osnivač i direktor Beogradskog festivala igre.
– Nažalost, najveći rizik uvek se vezuje za finansiranje programa i strepnju da li ćemo pokriti troškove jer, za razliku od svetskih festivala s kojima nas porede, mi nismo u poziciji da, osim programa, imamo i unapred definisan budžet. To je ono što zamara, baš kao i potreba da se veliki deo projekta koji donosi svetsku prepoznatljivost Beogradu odrađuje „prijateljski”, uz volontiranje desetina ljudi – objašnjava naša sagovornica, naglašavajući da se ovaj festival finansira najvećim delom zahvaljujući ambasadama i donatorima, dok naše institucije pokrivaju tek petinu sredstava potrebnih da bi se domaćoj publici omogućilo da svetske produkcijepogleda po ceni neuporedivo nižoj u odnosu na onu po kojoj se igraju u drugim evropskim gradovima.
– U Srbiji se vrednosti prepoznaju i nagrađuju tek kada ih više nema – primećuje Aja Jung.
Proslavljeni baletski umetnikKonstantin Kostjukov, primajući29. aprila, na Svetski dan igre, ovogodišnju nagradu „Terpsihora” Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga, iskoristio je priliku da ukaže na težak položaj naših najznačajnijih institucija kulture.
– Pričamo o srpstvu i tradiciji, ali kada je reč o nacionalnim kulturnim brendovima, poput Narodnog pozorišta, ne činimo ništa. Nadam se da će Ministarstvo kulture pomoći da dobijemo dobru scenu kakvu imaju svuda u svetu, da bismo mogli normalno da igramo, da ćemo dobiti novu operu i scenu za balet, pa i veći prostor za orkestar, kako se muzičari više ne bi gurali laktovima – kazao je prvak Baleta Narodnog pozorišta.
Kostjukov je naglasio da je balet, kao univerzalni jezik tela, važan ne samo za kulturu jedne zemlje, već i za njenu promociju u svetu: može biti uspešniji od politike, diplomatije i ekonomije.
Uostalom, dodao je, pomirenje na Balkanu krenulo je upravo preko kulture, i to – jednom baletskom predstavom.
-----------------------------------------------------------------------------
Izvan Beograda ni bioskopa, ni pozorišta
Čitanje knjiga spada među aktivnosti nepopularne u našoj zemlji, zaključili su istraživači Zavoda za kulturni razvitak Srbije: procenat građana koji u prethodnoj godini nisu pročitali nijednu (bilo za potrebe posla, za samoobrazovanje ili iz užitka) bio je od 75 do 80 odsto! Više od polovine ispitanika nije bilo u stanju da navede ime svog omiljenog reditelja ili kompozitora, više od 80 odsto nekog vajara ili arhitektu, a čak 90 odsto strip crtača. Za razliku od nekoliko domaćih pop i folk pevača, za koje su gotovo svi znali, i do 77 odsto anketiranih nije čulo za Marinu Abramović, Biljanu Srbljanović i Davida Albaharija, naše „svetske adute”.
Isto istraživanje potvrdilo je postojanje velikog jaza u kulturnoj ponudi Beograda i ostatka Srbije: ne samo da izvan prestonice nema opere, baleta i simfonijskih orkestara, već u mnogim mestima nema ni bioskopa, pozorišta, izložbenog prostora… Čak 85 odsto mališana u južnoj Srbiji i više od 90 odsto u Šumadiji i zapadnoj Srbiji nikad nije imalo prilike da uživo vidi lutkarsku predstavu!
Aleksandra Mijalković
objavljeno: 12.05.2014.
