Izvor: Večernje novosti, 10.Okt.2014, 22:51   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Samo da nije naše

Kad neko nedobronameran, neuk, politički ili ko zna kako motivisan hoće da ocrni Radio-televiziju Srbije (RTS), onda najpre, bez izuzetka, spomene, što čujemo i ovih dana, repriziranje serija; „Srećni ljudi“, „Bolji život“, „Bela lađa“, „Vruć vetar“... Kao, to je prevršilo svaku meru, s vremenom je prevaziđeno, ko to uopšte gleda. Imam velike zamerke na račun RTS-a, koncepcijske, kadrovske, programske pre svega, ali u ovom slučaju nema mesta prigovoru. Serije o kojima >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << je reč u svakoj reprizi, neke gledamo i po deseti put, tuku po gledanosti konkurenciju na svim drugim kanalima do mere kojoj se ne može ni prići. Zašto je tako? Zato što su to velika, genijalna ostvarenja ovog žanra. To je vrh, svetski nivo. Mislite da preterujem? Šta je to bolje, a dolazi iz inostranstva, od gore spomenutih serija, uključujući britanske „Mućke“, koje su tamo među velikima davno ocenjene kao najbolje iz tog žanra dosad napravljeno u svetu. Englesko govorno područje se podrazumeva. Hajdemo realno, bez inferiornog pristupa, kome smo kao narod skloni, po čemu to, na primer, „Vruć vetar“ zaostaje za „Mućkama“; po scenariju, radnji, dijalozima, dramaturgiji, glumi, režiji...? Ono što na srpske TV ekrane dolazi iz holivudske produkcije, a predstavlja nam se kao humoristički serijali, nije vredno pomena. Tamo je vrhunac „duha“ kad nekome nabiju tortu na glavu ili ga poliju hladnom vodom, a to tonski prati aplauz u trajanju od deset sekundi. Žalosno je što su upravo ta „ostvarenja“ poslužila mladim srpskim autorima kao uzor, pa smo tako dobili nekoliko domaćih serija za vreme čijeg se emitovanja čovek može nasmejati samo ako ga neko golica po tabanima. Još je žalosnije što jedan deo srpske intelektualne i političke elite ove genijalne srpske serije, njihovo repriziranje, uzima kao krunski dokaz da je Srbija i dalje u palanačkom duhu, regresivna, antievropska, jer kako ćeš u svet, kažu oni, sa Soćom, Šurdom, Gigom Moravcem, Šojićem, Firgom, Aranđelom i Ristanom. Ovo je priča o talentu, o onima koji ga imaju i povučeni su, ćute i rade, i onima bez talenta koji znaju da ga nemaju i znaju da će zauvek ostati neuvaženi, prosečni, nezapaženi. Jedina šansa da iskoče iz te baruštine je guranje pod vodu svega i svih kojima je rođenjem usađeno ono što ne može da se nauči. Sve gore spomenute humorističke serije, kojima vreme ne može ništa, naprotiv, uvećava ih, napisao je Siniša Pavić. Sam, u trpezariji, često na kolenima, grafitnom olovkom na tzv. trgovačkom papiru, onom s linijama. Stvaralac kakav se rađa jednom u 100 godina. Da je to uradio negde u inostranstvu, u Engleskoj na primer, danas bi ga slavili više nego Džona Salivana, autora „Mućki“. Vreme je, što reče veliki Rade, majstorsko rešeto. Pokazalo je da su Pavićeva TV ostvarenja večna. Veće priznanje, njemu onakvom kakav je, ne treba. A ovi što se bune? Ako im je tako lakše...

Nastavak na Večernje novosti...