Izvor: Večernje novosti, 24.Nov.2012, 22:58   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Samardžići tragaju za Slobodanom 20 godina

KROZ musavo staklo jednog od pet autobusa, krcatih srpskim ženama i decom, koji su 6. aprila 1992. godine sa stanice iz Sarajeva krenuli ka Srbiji, Nada Samardžić je uspela da vidi samo ruku svog supruga Slobodana. Poslednji put. Poznati sarajevski muzičar ispratio je suprugu i sedmogodišnjeg sina Stefana da se na nekoliko dana sklone kod tetke u Novom Sadu. Bio je uveren da će doći po njih već za pet-šest dana. Govorio je da će razum, sigurno, ugasiti tek upaljeni ratni plamen. Za sebe >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << nije strepeo. Zna ga celo Sarajevo. On je gradska raja. - Samo vi putujte. Neće meni niko ništa. Politikom se ne bavim. Jedino "oružje" mi je gitara - šalio se samouvereno Slobodan. Pokazaće se da je ta samouverenost bila preterano naivna. DRAGI ČIKA SENADE POŠTO je u listu "Slobodna Bosna" video slike svog mrtvog oca, Stefan Samardžić je uputio pismo uredniku Senadu Avdiću: "Dragi čika Senade, molim Vas kao tatinog druga da pitate Amora Mašovića gdje je tijelo moga oca", napisao je Stefan u pismu koji je ovaj list objavio 11. maja 2006. godine. U svom osvrtu Avdić je apelovao na nadležne da rasvetle slučaj uglednog Sarajlije, ali se to do danas nije dogodilo. Ubijen je mesec dana posle njihovog odlaska. Odveden iz svog stana i streljan s leđa. Nisu ga mogle spasti ni komšije, ni gradska raja. Nisu to ni probali, a ni smeli. Jer, sarajevska ratna priča već prvog dana je razbila u paramparčad iluzuju o zajedničkom duhu Sarajeva. O zajedničkom gradu. Slobodan je bio Srbin, oficirsko dete. Zato je ubijen. Sa slikom ruke koja im maše, Nada i Stefan svakodnevno, već 20 godina, započinju i završavaju dan. Toliko dugo traje i njihova borba da pronađu njegovo telo. Novu nadu probudila im je ekshumacija grobnice kod sarajevskog RTV doma, na Alipašinom polju. Na nju Nada i Stefan ukazuju godinama. Ali, ispod sloja zemlje i smeća, prošlog vikenda pronađeni su samo ostaci kostiju. Razočarani, sada strepe da li će se pokazati da su makar ti ostaci, očigledno na brzinu izmeštenih tela, Slobodanovi. Tu, na Alipašino polje su ga doveli muslimanski vojnici sredinom maja 1992, pošto su ga prethodno, nekoliko dana, držali zaključanog u njegovom stanu. Nije umro sam. Njemu i porodičnoj prijateljici Stani Šehovac, koja se neposredno pred rat vratila u Sarajevo sa kćerkama iz pečalbe u Švedskoj i inženjeru Radomiru Gojkoviću Braci, pucali su u leđa. - Sada znam da Slobodanovo telo ovog puta nećemo naći. Da ga nećemo sahraniti u Novom Sadu. Da bude uz nas, jer tu je sada moj dom i dom porodice našeg sina. Ali, čekamo DNK analizu. Da li su ti parčići, kosti našeg Slobodana ili možda Stanine ili Bracine? Svejedno. Tako bismo dokazali da silne godine naše borbe sa vlastima u Federaciji BiH, da počnu otkopavanje te grobnice i da kazne krivce, nisu bile uzaludne - sa gorčinom kaže Nada u ispovesti "Novostima". Samo na trenutak pogled joj zamagljuju suze: - Ali, za mene i Stefana to nije kraj ove priče - kaže Nada kojoj je advokatura profesija. - Mi smo dužni da ga, dok smo živi, mrtvog branimo. Da dokažemo da je ubijen samo zato što je Srbin. Da dokažemo da su to svi u Sarajevu znali. Da su nas pustili da danima, mesecima, godinama zovemo, kucamo na vrata, pitamo: "Jeste li čuli, znate li...?" Stefan je imao samo sedam godina kada je krišom od majke počeo da zove i piše pisma "tatinim i maminim prijateljima". Da pita za tatu. Brzo je porastao i sazreo. Onda je pisao političarima, medijima... Priključio se majci i očevoj sestri Ljiljani u njihovoj ličnoj istrazi. Zahvaljujući poznanstvu u policiji, Nada se 1999. dokopala fotografija snimljenih na uviđaju, na kojima se jasno vidi telo njenog supruga, sa identifikacionom karticom Sarajevske privredne banke na grudima. Uviđaj je izvršen na Alipašinom polju, gde je prošle nedelje počela ekshumacija.OMILJENI SARAJLIJA U PREDRATNOM Sarajevu, Slobodan Samardžić je slovio kao majstor akustične gitare. Bio je jedno od zaštitnih lica popularne sarajevske emisije "Na ti", u kojoj je izvodio kompozicije Duška Trifunovića. Komponovao je muziku za pozorišne predstave, među kojima je bila i "Hasanaginica", a mnogim mladim muzičarima bio je učitelj gitare. - Tražila sam još pre 10 godina da otkopaju baš tu grobnicu, ali niko me tada nije slušao - priseća se s gorčinom naša sagovornica.- Nisu želeli da mi pomognu da dođem do istine ni ljudi koji su tu istinu po prirodi svog posla godinama znali, a to su Amor Mašović, predsednik Komisije za traženje nestalih u BiH, ni Slobodanov školski drug Dragan Bulajić, bivši šef Komisije za razmenu u RS. Veliku odgovornost u prikrivanju zločina nosi i tadašnji kantonalni tužilac Branko Šljivar i svi drugi nadležni tužioci. Agoniju Nade i Stefana, koji je u međuvremenu postao asistent na katedri krivičnog prava na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, dodatno je svih ovih godina pojačavalo i saznanje da u tužilaštvu BiH postoji obiman dosije o Slobodanu Samardžiću, koji niko ne želi da otvori. - Očekujemo da će se to dogoditi ako bude potvrđeno da su ekshumirane kosti mog oca - uključuje se u razgovor Stefan. - Bilo potvrđeno ili ne, majka i ja na tome nećemo stati. Idemo dalje, sve dok ubice mog oca, a naročito oni koji su ubistva Srba u Sarajevu sistematski prikrivali, ne budu izvedeni pred lice pravde. Tužićemo odgovorne čelnike Federacije, u prvom redu Amora Mašovića, Stalnom Međunarodnom krivičnom sudu u Hagu za smišljeno prikrivanje zločina. Ja snage za to imam. I nikada neću odustati. Ovaj dvadesetosmogodišnji mladić, ponosan na svog osmomesečnog sina Slobodana, kaže da je dobio podršku zvaničnih institucija u Banjaluci da se pokrenu postupci za krivična dela neprijavljivanja i prikrivanja ratnih zločina nad svim srpskim žrtvama u bosanskom ratu.

Nastavak na Večernje novosti...