Izvor: Blic, 21.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sam i slep u oronuloj vodenici
Sam i slep u oronuloj vodenici
KOSJERIĆ - Kad prođete selo Radanovce, napustite civilizaciju i spustite se u Taorsku reku, naići ćete na zapuštenu vodenicu obraslu u korov. Tu u nedođiji, daleko od ljudi, živi osamdesetpetogodišnji Radoje Radojević, sam i potpuno slep, nesposoban da bilo šta privređuje, bez ikakvih socijalnih primanja.
- Već 35 godina živim ovde. Nije bilo problema dok je vodenica radila i dok sam bio zdrav. Sad mi ustava propala >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i vodenica ne može da radi, a ja sam, na nesreću, pre 15 godina izgubio vid - počinje Radoje svoju priču.
O razlozima zašto je napustio rodnu kuću u selu i osamio se u vodenici nije želeo da priča. U Radanovcima ima brata i sinovca i deobu sa njima nije vršio. Kaže da mu sinovac ponekad donese džačić brašna, a da mu snaha Vida, žena od rođaka, često donese poneko jaje, paradajza i drugog povrća.
- Sam ja, sinovče, umesim i ispečem hleb. Ni žene u selu to bolje ne bi umele.
Radoje nas, polako pipajući štapićem, uvede u vodenicu. U maloj sobici, uz vodenicu, zidovi potpuno crni od gareža, grede začadile, šporet progoreo na više mesta i zreo za otpad, rasklimani krevet sa oskudnom i masnom posteljinom. Na stolu parče hleba i jedan paradajz. Jedina svetlost dolazi sa krova i probija se kroz šupljine na njemu.
- Kisne mi baš na krevet. Kad pada moram da držim šerpu, a spavam tek kad prestane da pada. Da mi je to da rešim...
I baš tada pred vodenicu stiže grupa kampera iz Kosjerića. Brane Milović i njegovi drugovi Vlade, Adžija, Gača, Dragisav, Željko i drugi, doneli crep i lim da poprave krov, kose da očiste korov oko vodenice i dosta namirnica.
- Kampovali smo ovde jednom i videli u kakvim uslovima starac živi. Obećali smo mu da ćemo doći da koliko-toliko poboljšamo uslove. Doneli smo i krevet i dušeke - kaže Brane Milović.
- Hvala vam, đeco, do neba - odgovara Radoje.
I dok su vredni prijatelji počeli da zatvaraju rupe na krovu i krče korov oko vodenice, mi nastavljamo priču sa starcem.
- Bio sam u ratu. Prvo sam 1943. otišao u četnike, a onda 1944. u partizane. Imam i dve medalje. Jednu za hrabrost, jednu zasluge za narod. Bio sam na Sremskom frontu do Osijeka. Odatle je nas 150 boraca sprovelo u Beograd 15.000 zarobljenih Nemaca. Posle rata sam četiri godine radio kao šumar, a onda se počeo baviti pintorskim zanatom. Napravio sam bar stotinu kaca. Sad se sam snalazim kako mogu. I ne ljutim se ni na koga. Valjda mi je tako suđeno, a protiv sudbine se ne može. I ne prizivam smrt. Volim da živim. Ne vidim i sam sam, ali bar mogu da se sećam onoga lepog što sam u životu imao. A bilo je tu svega. Nisam se ženio, ali sam žena uvek imao. Jedna mi je dolazila do pre nekoliko godina. Volela me je. Ali je, majku joj njenu, više od mene volela rakiju, i crče od nje.
I dok smo mi završavali razgovor, radovi oko popravke vodenice su privedeni kraju i kamperi su raspalili roštilj.
- E, đeco, hvala vam do neba. Uh, kako vam je ovo meso ukusno. Samo, molim vas, kad pođete, rasklonite mi sve sa ovog putića. Tuda ja svakog jutra idem na vodu.
Dušan Jovanović
