Izvor: Politika, 07.Mar.2008, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Sam Bog mi je poslao Tarkovskog

Kada smo se pripremali za snimanje „Rubljova“, odlazili bismo zajedno da nekoliko puta gledamo Kurosavin film „Sedam samuraja“. Tarkovskom je bilo važno da istorijsku temu u svom filmu, staru 500 godina, učini što verodostojnijom

Kada sam ja sredinom prošlog veka studirao na Akademiji za filmsku umetnost, moj master je bio Boris Izrailjevič Volček. Njegov unuk Denis Jestignjejev je studirao kod mene. Znači, dogodila se spirala: ja sam studirao kod dede svog učenika! >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << I nekada i sada studentsko maštanje je pretpostavljalo nastavak istorije umetničke saradnje između reditelja i snimatelja, uzajamno prožimanje, konglomerat stvaralačke i ljudske saradnje, sjedinjenje. Saradnja između Volčeka i Roma bila je primer mojoj, a moja saradnja sa Tarkovskim, primer sledećoj generaciji filmskih umetnika, kaže za „Politiku” Vadim Jusov (1929), legendarni ruski snimatelj i profesor na VGIK-u, jedan od najznačajnijih ovogodišnjih Festovih gostiju.

Jusov je u Beograd pristigao sa restauriranom kopijom filma „Andrej Rubljov” Andreja Tarkovskog (Jusov je bio direktor fotografije u četiri filma Tarkovskog: „Valjak i violina”, „Ivanovo detinjstvo”, „Andrej Rubljov” i „Solaris”), a ponovna projekcija ovog filma snimljenog pre 43 godine, podigla je festivalsku publiku u dvorani Doma sindikata na noge. Filmske vrednosti i remek-dela s lakoćom izdržavaju svaku proveru vremena, a pun je pogodak što se ovakva provera dogodila upravo u filmskom Beogradu...

Da li sjedinjenje snimatelja-direktora fotografije i reditelja pre svega treba da podrazumeva uzajamno razumevanje stvaralačkih napora i stvaralačkih ciljeva?

Saradnja u kinematografiji, zajedništvo u kinematografiji je ono što je neophodno. Znamo da pisac piše usamljeno, slikar slika sam, muziku kompozitor komponuje takođe usamljen, a film je sasvim druga vrsta umetnosti i iskustva, u kojem samo stvaralačko zajedništvo i jedinstvo u mišljenju omogućava da se nešto postigne. Tarkovski nije mogao da pozove samog Baha, ali on ga je iskoristio i pozvao njegovu muziku, angažovao mladog kompozitora koji je znao da Bahovu muziku tako kulturno i s poštovanjem obradi da je ona postala sastavni deo filma.

Kada je nastao trenutak Vašeg umetničkog sjedinjavanja sa Tarkovskim?

Prvi kojem je Tarkovski ponudio saradnju bio je poznati sovjetski snimatelj Urusevski, najpoznatiji snimatelj u istoriji ruskog filma, koji je snimao „Lete ždralovi” i „Nepoznato pismo”. Tarkovski je dakle, iako veoma mlad, postupio kao veoma krupan reditelj, znao je da za svoj prvi film treba da angažuje najbolje. Urusevski je bio sprečen da prihvati ovu ponudu i preporučio je mene. Andrej je pogledao dva-tri filma koja sam već snimio i onda mi se obratio. I tako je počelo naše zajedništvo. Počelo je sa poznanstvom, uzajamnim razumevanjem, pa onda i uzajamnim prožimanjem na osnovu razumevanja stvaralačkih zadataka i problema filmske proizvodnje. Nešto kasnije sam mislio da mi je sam Bog poslao tog čoveka koji mi je profesiju učinio toliko zanimljivom i snažnom. Kada smo počeli da snimamo „Ivanovo detinjstvo” Andreju je bilo 27, a meni 30 godina. Sećanja je mnogo i ona su sabrana u mojoj maloj noveli „Reč o prijatelju”.

Film „Andrej Rubljov”, zahvaljujući restauraciji koju ste Vi lično nadgledali u Mosfilmu zajedno sa Karenom Šahnazarovim, sada ponovo može u bioskope. Kada se prvi put pojavio i na istoku i na zapadu smatran je za remek-delo, ali kakav je tretman imao u tadašnjem Sovjetskom Savezu?

U ruskoj kulturi i kulturnoj javnosti odnos prema ovom filmu stalno se menjao. Svojevremeno je čak bio isključivan iz nastave o istoriji filma, da bi kasnije svi o njemu govorili kao o remek-delu. Mislim da je projekat restauracije ovog filma veoma značajan. Obnovili smo sliku uz pomoć digitalne tehnologije, prebacili je ponovo na filmsku traku, poboljšali smo zvuk i on je sada najpribližniji originalu. Na ovaj način pokazali smo da uvažavamo prošlost i da postoji želja da se sačuva opus i Tarkovskog i drugih značajnih autora.

Kakav je bio Tarkovski?

Čovek koji je još kao veoma mlad razumeo prirodu filma i bio veliki posvećenik filmu. On je dobro razumeo sve elemente filma, uključujući i značaj likovnog izraza i plastičnosti ekrana. Bio je tih, skroman, nikada niste mogli da ga čujete da viče ili se prepire sa nekim. Krug ljudi oko njega bio je krug istomišljenika koji su se sa velikom ozbiljnošću i razumevanjem odnosili spram važnosti onoga što rade. Kada smo se pripremali za snimanje „Rubljova”, odlazili bismo zajedno da nekoliko puta gledamo Kurosavin film „Sedam samuraja” i posle zajedno diskutovali o svakom detalju. Tarkovskom je bilo važno da istorijsku temu u svom filmu, staru 500 godina, učini što verodostojnijom što se tiče odeće, oružja, kuća, jahača, ponašanja konja, dinamike. Tu mu je Kurosava poslužio kao najbolji uzor. Uz Kurosavu veoma je cenio Bergmana, Pazolinija, Bresona.

Grčki reditelj Teo Angelopulos mi je u jednom razgovoru rekao da mu je Tarkovski jednom prilikom izjavio da je gnostik. Šta Vi na to kažete?

Ne mogu o tome da govorim, ne bavim se mnogo analiziranjem takvih stvari. Ali, za Angelopulosa mogu da kažem da mi se veoma sviđaju filmovi koje je radio. On je reditelj koji dolazi do srca gledalaca.

Vaš slavni italijanski kolega Vitorio Storaro rekao mi je da nikada sebe ne naziva direktorom fotografije zato što smatra da je to čisto inženjerstvo. On sebe zove kinematografer jer je tako bliskiji umetnosti, a kakav Vi odnos imate spram onog što je Vaša profesija?

Nisam protiv definicije profesije koju daje Storaro, ali što se mene tiče, ako biste gledali filmove o njemu vi biste u tim filmovima videli kako Storaro daje objašnjenje sebe kao umetnika u filmu, ali i kao zanatlije. U Evropi je odavno razmatrano pitanje da li snimatelji mogu dobiti pravo da sebe smatraju umetnicima. Međutim tu se pojavljuje i niz opterećenja. Ako sebe smatraš umetnikom onda ne možeš dobiti novca koliko želiš, a ako se smatraš zanatlijom koji „ovaj šraf” treba da prikači tu i tu, onda to košta toliko i toliko. Smatram da je pripadnost snimatelja filmu unikatna pripadnost. Obučavajući svoje studente, ja ih ne obučavam da budu umetnici jer to nema baš jasnu definiciju, a tehnologija i profesija to su veoma jasne kategorije. Ali, čovek koji se bavi nečim ipak je stvaralac.

Da li i Vi svojim studentima savetujete da posmatraju velika likovna dela, renesansnih majstora i svih onih koji su otkrivali svetu taj čudesan i važan spoj svetlosti i senke?

Moji studenti izučavaju istoriju slikarstva, a kada sam ja studirao imali smo obavezan prijemni ispit iz crteža. Tu su tradiciju sačuvali jedino u kineskoj filmskoj školi. Kada sam se spremao da se upišem na fakultet, odlazio sam na pripreme crtanja, sedeo sam u biblioteci Politehničkog muzeja i Lenjinskoj biblioteci i izučavao Istoriju umetnosti Gnediča, predrevolucionarnog autora. Danas ne tražimo od studenata prijemni ispit iz crtanja, ali pitanjima utvrđujemo koliko je taj mladi čovek zainteresovan za vizuelne umetnosti.

Šta mislite o digitalnoj tehnologiji, haj definišen kamerama?

Mislim da je to veoma dobro i da sa tim film ima budućnost. Kompjuterska tehnologija je jednostavna, omogućava čuda, ali je ova fantazija uglavnom bez duše i emotivnog sadržaja. Ipak, u filmskoj umetnosti postoji još mnogo skrivenih mogućnosti.

Dubravka Lakić

[objavljeno: 08/03/2008]

Nastavak na Politika...