Izvor: Politika, 09.Nov.2014, 15:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Salon koji nestaje
Između incidentnih situacija”, savremena umetnost koja je sama po sebi provokativna, u medijima je sporadično zastupljena, a političku elitu nikada nije zanimala
Savremena umetnost u Srbiji dobije, nažalost, veći publicitet samo kad upadne u incidentnu situaciju. Kada, na primer, gostuju albanski umetnici, pa policijski kordoni čuvaju galerije od ljubitelja umetnosti s kapuljačama ili kokardama.
Ili kao ovih dana, kad je Skupština grada odlučila da se Oktobarski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << salon organizuje svake druge godine, pa je posle višednevnih rasprava na ovu temu i međusobnog etiketiranja „nacionalista” i „mondijalista” došlo i do tuče.
Naime, na preksinoćnoj tribini u „Cvijeti Zuzorić” posvećenoj Oktobarskom salonu, Miroslav Živković, doskorašnji v. d. direktora Istorijskog muzeja Srbije (razrešen u junu 2014), nasrnuo je fizički na istoričara umetnosti, nezavisnog kustosa Branislava Dimitrijevića.
Prema pozivu koji su uputili učesnici ove tribine, izgledalo je da će to biti razgovor istomišljenika. Ipak, došlo je oko stotinu umetnika, stručnjaka, kustosa koji su radili na dosadašnjim salonima… Atmosfera je protekla u razmenjivanju uvreda, psovki, oštrih reči…
Odbornici Skupštine grada su u petak, 24. oktobra, doneli odluku da salon bude bijenalni, s obrazloženjem da će se tako uštedeti i da salon nije bio dovoljno kvalitetan. Ova odluka objavljena je samo na sajtu Beoinfo i iznenadila je i Miu David, tada aktuelnu direktorku Kulturnog centra Beograda, institucije koja je 30 godina organizator „Oktobarca”.
Odluci se najpre usprotivio ceo kolektiv ove ustanove, potom je Odbor Oktobarskog salona dao ostavku, nezadovoljan načinom na koji je odluka doneta – bez konsultacija s članovima Odbora. Usledile su reakcije umetnika koji su imali izložbe i zakazane programe u KCB-u, koje su u znak protesta otkazali.
Tačno je da je Oktobarski salon proteklih godina zašao u izvesna koncepcijska lutanja, kao i da domaći umetnici na većini salonskih izložbi nisu bili zastupljeni u većem broju.
Ali, tačno je i to da je, kada je Salon 2004. godine internacionalizovan, s tadašnjom kustoskinjom Andom Rotenberg, Beograd ugostio mnoga slavna imena svetske umetničke scene, kao što su Jan Fabr ili Kristijan Boltanski, umetnik koji je predstavljao Francusku na Venecijanskom bijenalu 2011. godine.
Istinske kustoske zvezde, poput Lorana Heđija ili Renea Bloka, takođe su realizovale Oktobarski salon u Beogradu, a u muzejima Kasela, Sent Etjena i na Berlinskom bijenalu potom su izlagali i naši umetnici. Robert Stor, umetnički direktor 52. Venecijanskog bijenala, bio je član žirija Oktobarskog salona 2006. godine.
Između „incidentnih situacija”, savremena umetnost koja je, zapravo, sama po sebi provokativna jer se odnosi na aktuelnu stvarnost, uglavnom je bez većeg publiciteta. U medijima je sporadično zastupljena, politička elita je nezainteresovana. Mnogi umetnici sami su napravili proboj na međunarodnoj sceni, a da ovde za njih niko i ne zna.
Kada je u Njujorku 2010. godine usred Pete avenije, u Austrijskom kulturnom forumu, organizovana velika izložba savremene srpske umetnosti pod naslovom „FAQ Srbija” (Srbija – najčešće postavljana pitanja), niko se od zvaničnih predstavnika Srbije, uprkos pozivu, nije pojavio na otvaranju (osim tadašnjeg konzula Branka Radoševića), iako se baš tih dana održavala Generalna skupština UN, kojoj je prisustvovao tadašnji državni vrh naše zemlje. Navodno, našim političarima neprikladno je zvučala skraćenica u naslovu.
Naziv poslednjeg, 55. Oktobarskog salona „Stvari koje nestaju” kao da je bio simboličan. Nagla odluka gradskih vlasti dovela je do tenzije koja se možda ne bi dogodila da deo umetničke javnosti nije stavljen pred svršen čin.
Konstruktivan razgovor pre odluke mogao je da dovede do prihvatljivih i legitimnih rešenja.
Koncept koji je jedno vreme opstajao, a onda se rasplinuo – da jedne godine kustos salona bude iz Srbije, a naredne iz druge zemlje, trebalo bi ponovo preispitati, pod uslovom da se da šansa svim aktivnim kustosima s dokazanim iskustvom.
Za to je potreban argumentovan dijalog. Pod uslovom da u međuvremenu naučimo da razgovaramo.
Marija Đorđević
objavljeno: 09/11/2014
