Izvor: Politika, 09.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sajam bez naslova
Zašto je i kome toliko važno da na Sajmu knjiga u Frankfurtu ne bude srpski štand? Priča o trideset hiljada evra me uopšte ne zanima, naročito otkako neštedimice negujemo kulturne manifestacije tipa "Čiken fest". Zna se kakvi su Srbi – kad nešto silno žele, nema tih para koje ne mogu da stvore. Takođe ne vidim zašto bi se pored onolike policije javnost bavila time ko je šta pokrao. Lepo bi bilo da smo obavešteni, ali je kvarno da nas neko uvlači i u detektivski posao u okviru našeg >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << robovlasničkog radnog vremena posvećenog preživljavanju. Dakle, zanima me isključivo svrha ove očigledne odluke.
Štanda biti neće, pa tako ni srpskog jezika, ali biće naših pisaca. Bilo bi zanimljivo napraviti anketu među prevođenim piscima i uputiti nas u to ko će od naših pisaca biti korejski predstavnik, ko turski, engleski itd. Osim ovih koji "moraju" biti prevođeni, nagrađivani i svakojako uvažavani, Srbija objektivno obiluje talentima. Verovatno ne bismo ni znali u kojoj meri da svi naši talenti nisu pre svega izvozni artikl. I to se, nažalost, odnosi na sve oblasti. Nije problem kad neko želi da ode, strašno je kad je prinuđen. Baš kao i na ovom sajmu – naši pisci će nužno biti izloženi na raznim jezicima, samo ne na srpskom.
Govoriti o domaćem haosu je nemoguća misija. Ako spomenete bilo koji, na primer haos u izdavaštvu, odmah će se naći neko i reći: "A što ne govorite o zdravstvu?!" I biće u pravu. Toj nabrajalici anomalija odavno se ne vidi početak, a uspešno se radi na tome da nema ni kraja – od "gumenog" hleba koji jedemo kao stanovnici "žitnice Evrope" do najnovije verzije kosovskog boja koja se pretvara u tragični teleroman sa otvorenim krajem, a ni tu nije kraj. Ko su, zapravo, vlasnici Srbije?
Ovo pitanje mi se nekontrolisano omaklo pred učenicom koju sam spremala za studije u inostranstvu, tj. za "fakultet koji mora da 'odradi' da bi tamo ostala". Verovatno mi je teško pao skori rastanak od još jednog, i našeg, i divnog, i pametnog, i talentovanog, i sve po redu – deteta, pa sam se trapavo izrazila zagonetkom. Ona uskliknu od sreće misleći da zna tačan odgovor: "Pa, mi smo Deltalend!" E, da li smo, sad kad je već palo pitanje. Nema sumnje da i iza te delte stoji neki veći masiv, toliko velik da ga ne vidimo. Jedino što je izvesno jeste to da ako je zemlja, onda je to land, ako je pojedinac to se kaže individual, a u slučaju grupnih pojava nema sumnje da su dream team.
Odoh predaleko, a ostah u Srbiji. Tako je to ovde. Ili ćutimo ili pričamo u digresijama. Kakva nam je književnost? Ko to zna kad izdavačke kuće otkupljuju modne korporacije, fabrike sijalica i sl., kad pisce promovišu "njihovi" ili se samofinansiraju, o književnosti danas može da govori bukvalno svako, dok čitaoce ubeđuju da su upravo oni ti zbog kojih se u "savremenom društvu" isplati štampati samo profitabilna izdanja i, konačno, kada se krijemo od sveta. Tehnologija crne rupe je odavno patentirana i, kako vidimo, ne zastareva. Pošto se sve sazna, i mi ćemo saznati ko su naši vrsni naučnici, lekari, arhitekte, pisci, muzičari, sportisti, majstori istočnjačkih veština i astronomi – jednoga dana kada ih primimo kao strane goste. U tome smo nenadmašni – strance dočekujemo kao niko, za njih ništa ne žalimo! Uostalom, to je patriotski gest.
Incident sa Sajmom knjiga u Frankfurtu je sramota. Ne zanima me da tražim goru reč, sigurno postoji. I svakako je treba upotrebljavati u množini – na zagađene vode i ceo spisak onoga što smo doskora smatrali nedopustivim. Samo je reč štand u ovom slučaju u jednini. Uklonjen. Nevidljiv. Srpski. Valjda zato što je naš?
književnica
[objavljeno: ]
.jpg)
