Izvor: Blic, 14.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sadašnjost
Jedna od značajnih odlika savremene kulture sadržana je u manje ili više prikrivenoj logici instanta koja se rukovodi brzinom, nestrpljenjem i kratkotrajnošću. Ali logika instanta na kojoj zapravo počiva medijski konstrukt sveta, temelji se na svojevrsnoj „prinudi ponavljanja", svojstvenoj kulturnim industrijama. Jer za razliku od kulturne avangardnosti, današnji kulturni proizvodi moraju da se ukalupe u već proverene formule i time ostanu neodvojivi od postojećih sadržaja, sklopova >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i stilova. Kako je govorio E.Moren, savremena kultura računa sa brakom između originalnog i standardnog, individualnog i stereotipnog, oblikujući trendove samo kao pustolovine bez rizika, kao simpatične varijacije oslonjene na prihvatljivu logiku sitnih odstupanja. Saobrazno fenomenu „fast fooda", savremeni kulturni proizvodi namenjeni su brzoj konzumaciji, jeftini su, ne produbljuju apetite, brzo se vare i ne zahtevaju nikakvu dalju interpretaciju, baš kao što se ni konzumenti MekDonalda ne pitaju šta je sadržaj „hepi mil-a". Time se u sferi spektakla ustanovljuje sadašnjost, kao vremenska osovina, kao čvorno mesto moderne komunikacije.
Sadašnjost koja je mera svih stvari u kulturi obeleženoj strategijom instanta, na jedan isprazan i zabavan način, raskrinkava kao nedostatno svako bavljenje nekom drugom vremenskom dimenzijom. Radi se o kulturi koja računa sa kratkotrajnošću obznanjujući da suštinski ne računa sa ostavljanjem bilo kakvog traga, a time da bagatelizujući tradiciju ne poznaje ni kategoriju budućnosti. Isto kao i moda, savremena kultura usvaja zastarevanje kao sospstveni modus operandi, ona se njime hrani i neprekidno ga produkuje, potpuno obuzeta vrtoglavicom sadašnjosti bez ikakvog pogleda uprtog u sutra.
Kao što „fast fud" ne računa sa hranljivošću, već sa potrošnjom, tako nas je medijska kultura fascinacijom sadašnjošću, od publike transformisala u konzumente. Posle doba kontemplativnog obožavanja, živimo u vreme u kojem više nismo naštelovani za upijanje sadržaja, jer ih zapravo i nema, već za pražnjenje svojih.
