Izvor: Blic, 15.Jul.2009, 14:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sada si kao ptica
Prvi korak je najteži, ostalo ide samo od sebe. Skok s planine Babada, visoke 2.000 metara, traje oko 30 minuta, a završava se tik uz plažu Oludeniz, udaljenu nekoliko kilometara od Fetija u Turskoj.
U podnožju planine, na klupi ispred agencije "Ikarus", čekamo da po nas dođu instruktori s kojima ćemo skočiti. Popakovali smo se na klupe u prikolici kamiona i krenuli ka vrhu. Krivudavi zemljani put ponekad je širok gotovo kao i samo vozilo, ali to vozaču ne predstavlja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << smetnju da vozi kao na reliju. Zbog toga, kako su mi i rekli pre kretanja, put može biti strašniji od samog skoka. Tako je i bilo. Kada sam se nagutao prašine u oštroj krivini tik uz liticu, ostalo mi je da se tešim da on tom trasom prolazi nekoliko puta dnevno. Ta misao me je držala samo do sledećeg zavoja.
Svi oko mene pričali su na turskom, pa sam počeo da razmišljam o skoku. U tom trenutku Turčin koji je sedeo pored mene gurnuo me je laktom.
- Pogledaj! - pokazao je rukom na krdo divljih svinja u gustoj četinarskoj šumi.
Nekoliko kilometara dalje u šumi je paslo stado koza.
- I one su divlje - dodao je Ilker, turistički vodič turske agencije "Lemar", koji je pošao sa mnom.
I ubrzo stižemo na vrh, najvišu tačku te oblasti. Kamenje i oblaci svuda oko nas. Mesto s kojeg se uzleće zapravo je padina od dvadesetak metara posle koje sledi oštra litica. Sunce se probijalo kroz finu izmaglicu, što je učinilo da čitavo mesto izgleda kao kraj sveta. Tada mi je prišao instruktor Ali, ali je upoznavanje bilo sve od razgovora.
Dok su oni polako pripremali padobrane, nama je ostalo da se međusobno hrabrimo za skok. Oblačite odela, stavljate kacige, privezuju vas kanapom za instruktora i za koji minut se otiskujete u vazduh.
- Jesi li spreman? - upitao me je Ali.
I kada sam nesigurno hteo da zaustim "da", on je već uzviknuo: "Trči"! Potrčao sam što sam brže mogao i već u sledećem trenutku smo se odvojili od zemlje i uleteli u oblak koji je skrivao vrh planine. U toj izmaglici još nisam bio svestan činjenice da će se za samo nekoliko sekundi preda mnom ukazati pogled koji seže kilometrima.
- Kada je lepo vreme, može da se vidi i Rodos - bilo je prvo što mi je rekao Ali i dodao:
- Nema potrebe da se držiš. Oslobodi ruke. Sada si kao ptica.
I zaista, osećaj je takav. Dve hiljade metara pod mojim nogama je tlo, oblaci proleću pored nas, a pogled puca na plažu, ostrva, zalive" Adrenalin je učinio svoje i od tog trenutka let postaje kao san. Tada je Ali izvadio fotoaparat i počeo "fotosešn" na 2.000 metara.
- Pogledaj u objektiv. Ispod tebe su plaža i laguna. Biće odlična fotografija!
- Na kojoj smo sada visini?
Odgovor je bio - oko 1.200 metra.
- Ovo je najbolje mesto za paraglajding na svetu. Prošle godine smo organizovali prvenstvo u akrobacijama, a bila je i velika grupa iz Srbije. Imam dosta prijatelja u Beogradu. Ovim se bavim već 15 godina - pričao je usput.
A onda me je upitao da li i ja hoću da probam akrobacije.
- Ukoliko ti ne prija, reci - dodao je.
Za tren oka počeli smo da pravimo piruete u vazduhu. Osećaj je sličan kao na ringišpilu, samo što je ovaj kilometar od tla.
U blizini nas stvorio se drugi paraglajder koji je pravio maestralne okrete. Spiralno se spuštao velikom brzinom zbog čega sam pomislio da pada, a onda se iznenada zaustavio i učinio okret od 360 stepeni od koga zastaje dah.
- Hoćeš li i ti to da probaš?
Što je mnogo, mnogo je. Moj odgovor je bio "ne".
- Ok. Onda samo opušteni spust za tebe - razočarano je rekao Ali.
Pola sata od skoka s vrha Babada, spuštanje na plažu je najlakši deo. Momak koji je zadužen da vas uhvati pritrčava i dodir sa zemljom je prošao glatko. Skinuo sam opremu i odmah iskoristio priliku da se okupam na najlepšoj plaži u Turskoj.
