Izvor: Politika, 10.Dec.2014, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sada mreže tresi, Lionelu Mesi
14. MARAKEŠ
Marakeš – Na 14. Marakeš festivalu veoma posećenu majstorsku radionicu održao je juče i kultni španski reditelj Aleks de la Iglesija (1965, Bilbao), začinivši je ekskluzivnim informacijama o filmovima „Moja velika noć” (na temu TV šoua) i „Bar” (komični triler), koje će snimati tokom 2015. godine.
U ovoj godini, koja je sada već na isteku, Iglesija je, takođe, snimio dva filma: dugometražni dokumentarac „Mesi”, izvrstan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << biografski film o fudbalskom magu Lionelu Mesiju, u kojem jedino on ništa ne kaže o sebi (uskoro će biti prikazan u Beogradu) i kratki film „Ispovest” u okviru omnibusa „Razgovori sa bogovima” (jedan od autora je i Emir Kusturica).
Autor „otkačenih” crnohumornih, a sada već i kultnih filmova poput „Mutantske akcije”, „Perdite Durango” i „Ferpektnog zločina”, ali i „Dana zveri”, „Poslednji cirkus” i „Veštice i bičarke”, za „Politiku” govori o uživanju u snimanju „Mesija”, poigravanju sa oprostom greha, o svojoj zabrinutosti što kultura polako nestaje i o sećanjima na jedan boravak u Beogradu...
„Mesi” pokušava da odgovori na pitanje kako je od stidljivka iz najsiromašnijeg argentinskog grada nastao najbolji fudbaler sveta?
Aleks de la Iglesija sa novinarkom Politike Dubravkom Lakić
Da. Do odgovora na to pitanje u filmu se dolazi kroz odgovore na jedno drugo pitanje, a to je – šta je to što čini Mesija najboljim igračem na svetu? Znao sam da odgovor neću dobiti kroz neki spisak njegovih vrednosti i dostignuća i zato je bilo potrebno dublje zadiranje u ono što Mesija čini jedinstvenim, a njegovu karijeru jednom od najsenzacionalnijih. Zaključak je – ne postoji takva stvar kao sreća. Ništa se ne javlja slučajno, već se sve dešava zato što neko ili nešto podstiče ili provocira da se desi.
Iz filma se ipak zaključuje da je Mesiju najveći podsticaj dala njegova baka?
Niko ga bolje nije motivisao od nje! Kada je umrla, bio je to veliki udarac za njega, ali je on nastavio da joj i dalje posvećuje sve svoje golove. Ono, kada ga vidite sa podignutim prstima ka nebu, zna se kome je taj pozdrav upućen – baki Seliji. Ona je bila ta koja ga je uporno odvodila na treninge u klub Grandoli u Rosariju.
U filmu Sezar Luis Menoti kaže: „Mesi igra duboko, igra široko, igra gde god želi, jer igra kao bogovi”, a vi ovu izjavu vešto koristite?
Menoti mnogo toga objašnjava o Mesiju i sigurno je jedan od najkorisnijih sagovornika u filmu. Zanimljiv je i Johan Krojf kada kaže: „Hvala bogu da Mesi postoji, jer da tako nije još uvek bi morali da govorimo samo o Maradoni.” U filmu su još i Mesijevi saigrači iz Barse: Maskerano, Pike, Inijesta, Pinto, onda i Mesijevi školski drugovi, učitelji, članovi porodice, argentinski i španski novinari... Svašta sam od njih saznao. Bilo je baš zanimljivo.
Vaš kratki film „Ispovest” je urnebesna tragikomedija u katoličkom okruženju?
Kada mi se Giljermo Arijaga obratio sa idejom o „Razgovorima sa bogovima”, meni je odmah pala na pamet ideja da se poigram na temu oprosta greha tako važnu u katoličanstvu, ali da to učinim tako što što ću grešnika-mafijaša dovesti u situaciju da daje blagoslov i oprost greha čoveku koji je „grešan” što nije mnogo voleo svoju ženu. Bilo mi je zabavno da se poigravam sa tim promenjenim ulogama, ali i da na smešan i zabavan način ukažem da je sve relativno. I greh, ali i oprost.
Verska ikonografija se često pojavljuje u vašim filmovima?
Da, ali u razumnoj meri. Ponekad nam je potrebna neka vrsta egzorcizma ili revolta, kako bismo postali svesniji krize vrednosti, stvari i događaja oko sebe.
Aleks de la Iglesija drži master-klas u Marakešu
Da li kriza vrednosti može da postane opasnija od ekonomske krize u kojoj je i Španija?
Može, a u neku ruku već i jeste. Više od brige o novcu treba biti zabrinut što kultura polako nestaje. A i dostojanstvo je danas potcenjena kategorija.
U Srbiji je bio prikazivan i vaš film „Poslednji cirkus”. Da li ste kao dete doživeli traumu od klovnova ili ste želeli da nam pokažete da je i Španija veliki cirkus?
Ha, svi smo pomalo klovnovi. Oni su simbol ljudskog stanja, prikrivanja nevolja i strahova od onoga čime smo svakodnevno okruženi. Od nasilja u kojem živimo, ili se suočavamo gledajući televizijske ekrane, ili novinske stranice, ili u oči našeg komšije. Sve nas to tera da se maskiramo i pretvaramo u klovnove. Što se Španije tiče, mi u njoj živimo sa nekom vrstom poremećaja ličnosti. Svako želi da je centar pažnje. Da bi prepoznali i priznali talenat drugih ljudi, oni bi trebalo ili da su mrtvi, ili u inostranstvu. Tako je i na polju kulture, ali i na polju nauke.
U vašim filmovima kroz dosta nasilja pokazujete ekstremne emocije protagonista?
Zato što iz negacije nasilja nastaju i laži i prevare i sve gnusno u životu. To su izvori nasilja, a ne ono samo po sebi. Svi mi imamo nasilje u našim mozgovima, a razgovor o tome, čin njegovog oslobađanja verbalnim putem, a ne fizičkim jeste početak rešenja problema. Nažalost, nasilje je deo ljudskog ponašanja i otuda je ono prisutno u mojim filmovima.
Nedavno ste film „Veštice i bičarke” posvetili i Greti Garbo, Fridi Kalo, Simon de Bovoar, ali i Margaret Tačer i Angeli Merkel?
Reč je o ženama koje izazivaju poštovanje, fascinaciju, ali i strah. Mislim da ima previše ljudi koji posvećuju svoj život onome što se zove politička korektnost. Publika ionako smatra da odustajete od sebe ako nešto drugačije uradite. Ja sam jednostavan i veoma lak čovek, ali moji filmovi nisu. Smatram da je moja dužnost da snimam filmove koji se meni sviđaju.
Da budu zabavni čak i kada su na ozbiljnu temu?
Mislim da je zabava deo mog stila, bez nje ne mogu, a tako i volim. Zabava je najbolji način da govorim o onome što je meni zanimljivo.
Dakle, vi niste od onih koji se u svom stvaralaštvu rukovode motom – to i tako ljudi žele?
Nikako. Postojanje te rečenice kao opravdanja me užasava, baš kao što me užasava i rečenica: „Imate televiziju, šta će vam filmovi i bioskopi.” Ne može tako! Uvek treba da postoji alternativa. Televizija možda jeste jeftinija i efikasnija, ali postoji i neophodnost nečega što se zove film.
Kako gledate na probleme savremenog španskog filma?
Kao i na svoj život. Veoma je teško, situacije su često nepremostive, ali se nadam i radujem.
Sećate li se boravka u Beogradu sa filmom „Ferpektni zločin”?
Naravno da se sećam! Tada sam bio mlad i nešto manje debeo. Sećam se velike festivalske dvorane („Sava centar”) i ludog plesa u onom restoranu na Dunavu. Baš je bilo smešno i zabavno.
Dubravka Lakić
objavljeno: 10/12/2014
