Izvor: Vesti-online.com, 09.Dec.2014, 22:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

"Sada mislim i na nemačkom"

"Pronađi hrabrost da postaviš pitanja koja su ti važna, otvoreno i bez uvijanja reci ono što zaista misliš", deviza je 38-godišnjeg Zorana Aleksića, predsednika Saveza Srba u Austriji. Za sebe kaže da je samokritičan i kritičan, razgovara otvoreno i jasno, jer samo tako čovek može da skrati nepotrebna lutanja i traženja, kojima su Srbi, istorijski posmatrano, skloni, a kako svakoga dana učimo, onda treba nešto i da naučimo iz ranijih grešaka.

Zoran Aleksić >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com <<

 

 

U Beč je stigao 2002. godine, a početkom 2012. godine izabran je za predsednika Saveza Srba u Austriji. Savez ove godine slavi 35 godina rada i koordinira rad pokrajinskih zajednica u Austriji, a svaka zajednica okuplja klubove pokrajine u kojoj se nalazi, te ih ima ukupno 70. Njihov cilj je da očuvanjem kulture, tradicije i jezika, i njihovom promocijom uklone sve barijere predrasuda koje su godinama stajale između Austrijanaca i srpske zajednice.

 

Svoj na svome

- Moji roditelji Ljubinka i Ljubomir u Beč su otišli početkom sedamdesetih godina, šest godina pre nego što sam se rodio. Međutim, moje rođenje unelo je u njihov život nenadane promene. Jedna od prvih promena koju su napravili zarad moje sreće i budućnosti, bila je odluka da se vrate u rodno selo Lučicu kraj Požarevca.

 

 

U Lučici su bili već imali porodičnu kuću, a i posao se u to vreme lako nalazio u Požarevcu, koji je bio jedan od centara prehrambene industrije. I tako sam kao šestomesečna beba stigao u zavičaj čukundedova. Roditelji su želeli da želeli da steknem obrazovanje u tadašnjem školskom sistemu i na našem jeziku.

- Moje odrastanje u Lučici je bilo idilično. Ipak, tokom odrastanja i života u Srbiji sve do 2002. godine, kada sam se preselio u Beč, nisam prekidao kontakt s Austrijom jer sam često gostovao kod rođaka u austrijskoj metropoli. Dopadalo mi se ono što je Austrija nudila svojim stanovnicima, od puteva, preko kulture i posla, ali čudna i neopisiva osećanja držala su me u Srbiji. Beč je moj rodni grad, i tako ga i osećam, mada na sličan, ali i malo komplikovaniji način volim Srbiju. Priznajem da sam danas posle 12 godina života u Beču nekako više svoj na svome.

  Srpski putokazi

- Osnovnu i srednju medicinsku školu završio sam u Lučici i Požarevcu. Maturirao sam danas već čuvene 1995. godine, koju je svetska istorija zabeležila kao godinu Dejtonskog sporazuma. U međuvrmenu, ja sam odrastao u buntovnika. Valjda je takvo bilo vreme, a i tinejdžerske godine podrazumevaju buntovništvo, sviranje gitare i pesme o neshvaćenosti i i ljutnji... Svirao sam gitaru, imao svoj bend. Sviđao nam se hevi metal, posebno Metalika, i ostali bendovi koji su bili u žiži sredinom devedesetih godina prošlog veka. Bio sam drugačiji od Srba u Beču, ali i od većine u Srbiji. U to vreme su Srbi u Beču slušali turbo folk. Većina njih nije ni čula za hevi metal.

- Roditelji su me uvek podržavali i uživali u onome što radim. Suštinski sam bio dobro dete, ali umeo sam da napravim bezbroj nestašluka, samo zbog temperamenta i potrebe da ispravljam krive Drine. Ono što je važno jeste da je moja generacija i te kako znala šta hoće, a šta neće... Ipak, bilo je to nesrećno teško vreme čije breme Srbija i danas nosi na svojim plećima... Česti štrajkovi i ratovi bili su jasan putokaz, zato sam odlučio da ne studiram, već da se zaposlim, kako bih što pre preuzeo svoj život u svoje ruke. Nisam se nikada pokajao zbog te odluke.

  Dva pasulja

- Kaže jedna pesma "Rado Srbin ide u vojnike", pa sam tako i ja rukovođen vojničkom tradicijom svojih predaka odlučio da po završetku srednje medicinske škole odmah odem u vojsku. Kako to nije bilo moguće, jer sam bio u sanitetskoj službi, zamolio sam nadležne u vojnom odseku Požarevac da mi dozvole da ipak odužim svoju obavezu bez odlaganja i odmah. Dozvolili su mi, ali kao kuvaru, što sam i prihvatio. Tokom te vojničke godine kao kuvar sam skuvao jedva dva vojnička pasulja. Ipak, rado se sećam vojničkih dana i rado ih prepričavam u muškom društvu.

 

Pomoć nesnalažljivima

- Među nama, nekada srpskim gastarbajterima, a danas austrijskim državljanima, u glavnom gradu Austrije, ima i te kako uspešnih ljudi, preduzetnika, lekara i advokata, ali ima i onih koji se još nisu snašli nakon dolaska iz Srbije, i čiji je ostanak u Beču pod znakom pitanja. Po nekim procenama, Srba u Beču Austriji ima do 300.000, ali njihova zastupljenost u austrijskom društveno-političkom životu nije u srazmeri sa tako velikim brojem, a razlog je uglavnom nedostatak saglasnosti o zajedničkom cilju i upravo zato je Savez Srba u Austriji tu da pomogne, kako bi se lakše uključili u sve segmente austrijske zajednice.

 

Vreme promena

- Na Ivanjdan 1997. godine odn. tokom čuvenog Požarevačkog vašara prvi put sam seo za miksetu. Kolege su me bacile u vatru, koju i dan-danas mogu da osetim. Uživao sam u ulozi koju nisam očekivao. Imao sam neko vreme i svoju emisiju, koja je išla nedeljom pre podne, ali se u to vreme otvorila i televizija i što je bio presudni trenutak kada sam shvatio da je došlo vreme promena.

- Po povratku iz vojske zaposlio sam se u Opštoj bolnici u Požarevcu i položio državni ispit, no i dalje sam se bavio muzikom, ali sve više studijskom muzikom. Tako sam zalutao u radijsko novinarstvo. Zapravo, sve se desilo slučajno. Tog dana sam bio kod devojke Tanje, sadašnje supruge, i kako je bilo neko radijsko takmičenje, javio sam uživo u program i nešto otpevao i osvojio nagradu. Kada sam otišao u radio po nju, voditelj mi je u šali ponudio da se oprobam kao voditelj, a meni je to bio izazov i prihvatio sam. Tako sam neko vreme radio kao organizator u radio Duga, pa voditelj. To je bilo vreme bez kompjutera i hard diskova, sve se ručno radilo, preslušavanje ploča, CD diskova i slično. U svakom slučaju, radijski posao mi dopadao, pa čak i to kada sam išao po doručak starijim kolegama.

  Posao i plata

- Srbija je i dalje bila u krizi i nije bilo nagoveštaja boljih dana. Nekoliko besanih noći i razmišljanja iznedrilo je odluku - vraćam se u rodni Beč! Roditelji su me podržali, pogotovo

što su i sami žalili zbog svog povratka, supruga Tanja takođe. Nisam imao dileme, znao sam da radim pravu stvar. U roku od nekoliko meseci dobio sam radne papire, mogućnost nostrifikovanja diplome, dodatno polaganje nekih ispita, ma sve je teklo glatko. Za mesec dana Tanja i ja obreli smo se u Beču. Radno mesto bolničara nas je čekalo. Tako je počelo novo poglavlje u mom životu, rad na odeljenju gerijatrije.

- Bilo mi je dovoljno nekoliko meseci, ili možda dve godine da shvatim kako su priče ljudi u rasejanju uglavnom završavaju dobrim poslom u inostranstvu i sigurnom zaradom. Međutim, želeo sam više, jer živim u Beču i ne razmišljam o povratku, makar ne još... Kako me je mnogo ljudi znalo odranije iz Srbije, a kako sam prilično dobro govorio nemački, često su od mene tražili pomoć u Austriji, da im nešto napišem, da im pomognem ovo ili ono, sve što podrazumeva austrijski način života. Tako je moj dodatni posao bio da pomažem našim ljudima, posebno onima koji se ne snalaze sa nemačkim i austrijskim zakonima, koje sam proučavao prvih godinu-dve.

- Kako me je grizao veliki jaz između naših ljudi i Austrijanaca, pre svega u obrazovanju i komunikaciji, odlučio sam da poradim i na tom pitanju. Naime, imao sam utisak da se razlike ni tokom višedecenijskog rada u inostranstvu nisu smanjivale. Pridružio sam se Info centru 2003. godine, koji postoji i danas, ali više nije naš. U početku smo pružali informacije svim strancima u Beču i na svim nivoima, od socijalnog, zdravstveno i radnog prava do toga kako pribaviti dokumenta.

 

Udruženje je bilo mešovito, pa je bilo i Hrvata, Bošnjaka i Srba. Imali smo određeni broj članova, posećivali smo i brojne manifestacije. Onda smo 2005. godine odlučili da organizujemo manifestaciju Homoljski motivi u Beču, što je naišlo na opšte odobravanje, jer su mnogi odavno želeli da predstave Austriji delić svoje otadžbine. Uostalom, manifestacija Homoljski motivi u Srbiji je već imala tradiciju dugu četiri decenije.

  Politički život

- Sve je lepo krenulo, ali nažalost još nisam znao kako neke stvari fukcionišu, na moje iznenađenje, moral ljudi počeo je da pada. Posla je bilo sve više, a nadoknade sve manje i posle četiri godine, odlučili smo da Info centar prestane da radi. Međutim, kako nisam od onih koji lako odustaju od započetog posla, pa makar to bio i volonterski posao, odlučio sam da istrajem. Tako sam počeo da sarađujem sa znatno više srpskih kulturno-umetničkih društava, a u međuvremenu sam se i obrazovao i profesionalnije bavio grafičkim dizajnom i marketingom. Zahvaljujući razvoju kulturno-umetničkih društava naša aktivnost je poprimala krupnije i značajnije korake za celu srpsku zajednicu u Austriju. Počeli smo na reprezentativniji način da se predstavljamo Austriji, našoj adoptiranoj domovini. Tačnije, Srbi su počeli da probijaju prvo samoizolaciju i da se aktivno uključuju u sve više segmenata društveno-političkog života Austrije. Zauzvrat nas je austrijska vlast sve više i bolje prihvatala. U međuvremenu sam shvatio i važnost uključivanja u javni politički život Austrije, a on je naša svakodnevica ma gde živeli. Shvatio sam da moramo da se uključujemo i aktiviramo u njihovom političkom životu, i to od lokalnog nivoa do najviših struktura vlasti. Austrijanci su pokazali otvorenost i spremnost da nas prihvate i polako se otvaraju prema nama i našim problemima.

  Probijanje leda

- Na Nikoljdan 2010. godine dobio sam poziv od tadašnjeg predsednika Saveza Srba u Austriji da predstavim neku vrstu programa, zahvaljujući kome bismo dobili više sredstava i proširili Savez Srba u Austriji kao krovnu organizaciju. Međutim, nije bilo sluha za takvu vrstu promena, ali posle nekog vremena javili su mi se naši ljudi, predstavnici klubova iz Donje Austrije, najveće austrijske pokrajine, i tražili da ih organizujem i napravim plan, program i statut kako bismo uspeli da ostvarimo naše ideje. Tako je krenulo od Donje Austrije, a posle godinu dana smo probili led i naš uticaj se sve više i brže širio.

- Uspeli smo da ostvarimo ispravni hijerarhijski odnos unutar organizacije, odnosno, da ojačamo pokrajinske zajednice unutar Saveza Srba u Austriji. Mi smo organizacija koja ima najveći broj Srba koncentrisanih u jednom udruženju, ali radimo decentralizovano i tačno se zna ko se iz koje pokrajine kome obraća za pomoć, a šta je uloga Saveza. Naši ljudi danas mogu da se obrate nekom od naših predstavnika kako bi razmenili iskustva i međusobnim kontaktima poboljšali uslove i statusa ljudi srpskog porekla u Austriji.

Nastavak na Vesti-online.com...