Izvor: Politika, 22.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sad nam se umiljavaju
Doduše, prvo moraju izračunati koliko će ostati posle punjenja ličnih džepova
Dvadeseti vek je posejao mnoge laži; bile su lansirane dovitljive fraze za obmanjivanje naroda, među njima bila je i krilatica: „Svaki narod ima vladare kakve zaslužuje”, koja je jasno govorila o kolektivnoj krivici kako smo svi mi pojedinačno odgovorni što je, na primer, drug Tito bio ustoličen za doživotnog predsednika.
Ovaj XXI vek je mlad, tek je započeo. Svi odrasli >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << smo deca drugog milenijuma, koji je obilovao demagoškim parolama. Inasedali smo ne pitajući kako: „Svaka dobra knjiga sama nađe put do čitaoca” kad u mnogim gradovima Srbije ni danas nema nijedne knjižare, ili: „Ne brini, uloga nađe glumca!” Kako da ne brinem?! Mene ni slučajno ne može trefitiod onih koji stoje ispred moćnih podupirača. Bile su to laži kojima su nam pomagali da lakše gutamo žabe. Sigurna sam da Srbija zaslužuje bolju vlast i od ove koju sada ima! Nema! Premijer je u odlasku, predsednik bez nagoveštaja odlaska, a njihovi kabineti olako prelaze preko činjenice da u Srbiji ogromna većina stanovništva živi ispod donje granice siromaštva koja ugrožava temelj njihovih ljudskih prava. A mnogi oko mene ipak žive u zabludi okrivljujući narod za stanje u zemlji. Narod je, otkad ja posmatram svet, uvek žrtvovan jer vladaju carevi koji ne vole zemlju i ne poštuju narod, već gledaju samo svoje lične interese.
Kako su slatki sada političari kad nam se umiljavaju, pre izbora najavljuju da će sunce izaći na istoku! Obećavaju kako će primenjivati evropske standarde, doduše prvo morajuizračunati koliko će ostati posle punjenja ličnih džepova, jer naša vladajuća vrhuška nije još ni svesna ozbiljnosti golog opstanka, a kamoli evropskih standarda. Oni vladaju za sebe, za svoje dobro, misleći da narod može sve da izdrži i da je narod zato narod što je neuništiv. Naroda je oduvek bilo i biće kako god oni budu vladali...
Sećam se čuvene parole predsednika Kenedija kojoj se divio HH vek: „Nemojte da čekate šta bi za vas mogla da učini vaša domovina već gledajte šta vi za nju možete da učinite!” Sad se pitam kakva bi to bila domovina koja ne mari za svoje građane, čija bi to bila domovina, da li je ona važnija od građana?! Sadašnji slogani su me upravo na to podsetili: „I Kosovo i Evropa” ili „U Evropu samo sa Kosovom”. Nisam političar i ne znam kako treba rešavati političke zagonetke, ali vidim da ni oni koji bi morali to da znaju – ne znaju. EU ne daje prostora za naše odluke, EU se ponaša poput Titovih partizana, diktatorski. Budite to što niste, pa ćemo vas primiti u EU! Od koga lićenakraju izmamiti fatalni potpis o priznavanju nezavisnosti Kosova?
Gde se denula građanska uspravnost političara?
Jedanaesti maj je relativno daleko, još se dele uputstva narodu kako da izabere one koje nije već nekoliko puta izabrao ili je izabrao one u koje se debelo razočarao. Čitam vest kako se visoki predstavnik EU Havijer Solana zalagao za razmeštanje Euleksa na celoj teritoriji Kosova, rekavši da će posle izbora u Srbiji sledeći ključni trenutak biti 15. jun, kad na snagu stupa ustav Kosova. Ne znam od čega je skraćenicaEuleksni šta znači, ali trudim se da je upamtim; prošla su vremena kad se opušteno moglo izjavljivati kako nas politika ne zanima, jer je prevrtljiva kao devojke radosti. Ima onih koji to i sada tvrde, ali ja mislim da kad se ugrožava svetinja teritorijalne suverenosti jedne državeonda politika postaje pretnja.
Tešim se misleći – neka svako nosi svoju tajnu i duhovnu opsenu kako hoće i kako mu je drago.
Setila sam zen priče o siromašnom seljaku koji je, u nekom zapećku ogromne Kine, imao dva krčaga sa kojima je odlazio na bunar da zahvata vodu. Dok bi stigao do svoje udaljene izbe jedan od krčaga, koji beše napukao, ispustio bi svu vodu ali ga je seljak svakog dana, uporno nosio sa sobom. Jednoga dana, kao što biva u bajkama, progovorio je napukli krčag: „Izvini što ne mogu da te nagradim za tvoj trud. Težak sam i ti me nosiš do bunara, a ja nisam u stanju da sačuvam vodu koju si zahvatio. Oprosti mi...”. „Nema šta da ti praštam. Da nisi uplašen, misleći da si feleričan, ti ne bi oplakivao sebe, nego bi video i svet kroz koji prolaziš. Primetio bi da te svaki put pri povratku sa bunara nosim u desnoj ruci, jer sam sa te strane puta posejao seme raznobojnog cveća, koje je niklo, raste i cveta zahvaljujući tvom nedostatku; ti kroz naprslinu svakodnevno zalivaš tlo i mi, umesto pustoši, prolazimo kroz divnu baštu”.
Osećam kako smo mi, narod, taj napukli krčag. Sve su ruže na Tašmajdanu procvetale od naših osmeha, i mi se stapamo sa plavilom neba.
Eva Ras
[objavljeno: 23/04/2008.]
.jpg)
