Izvor: Blic, 28.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sabiranje
Može se pročitati da je ruska kompanija ponudila milijardu evra za Naftnu industriju Srbije. Potom se specifikuje da je reč o 400 miliona za 51 odsto svojine i 500 miliona evra ulaganja. Da li se ove dve cifre zaista sabiraju?
Odgovor je negativan. Ukoliko je ova vest tačna, ponuda je 400 miliona evra. Toliko će dobiti prodavac, dakle država. Ulaganja, kolika god da su, idu vlasniku. To se ne može pridati ceni privatizacije. Uzmimo da kupac zaista uloži tih 500 miliona evra i potom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << reši da tu imovinu proda, pa je kupi država. Ona će sada kupca koštati kolika god da je u tom času cena plus 500 miliona evra. Ulaganja su, dakle, uvećavanje svoje imovine, a cena je ono što plaća kupac.
To ne znači da je nevažan podatak o tome koliko neki kupac državne imovine misli da uloži u to što privatizuje. Ali, to je podatak o kupcu, a nije dobit prodavca. Podatak o investicijskim namerama kupca može da ukaže na očekivanu dobit, jer su ulaganja naravno buduća dobit. Ovde se često pravi nova greška, bar ako je ceniti po tome kako se informiše javnost.
Kaže se, naime, jest da je cena niska, ali kupac obećava velika ulaganja. Ako, recimo, neki kupac nudi 400 miliona evra da kupi većinski paket akcija u nekom preduzeću, a obećava da će uložiti još 500 miliona evra, to bi moglo da znači da je ponuđena cena niska. Jer se obećanjem o velikim investicijama kaže da se očekuje značajna dobit, što, ako je tačno, znači da je prvobitna vrednost imovine potcenjena.
Tako da ako neko nudi nisku cenu i visoka ulaganja, najbolje je to ne sabirati već tražiti novu ponudu.
