Izvor: Blic, 27.Sep.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sa moje strane jastuka
Posle oho-ho meseci, moj komšija završio renoviranje gajbe. A, taman sam navikla da spavam u ritmu čekića i burgije! Dok majstori ne udare ritam - meni nema sna, a kad krenu dinge-dange, kuc-kuc-kuc, poskakujem u krevetu od sreće. Oni dinge, ja na levu stranu. Oni dange, ja na desnu. Kuc-kuc, ja na leđa.
A kad uključe burgiju, počnem da mrdam, kao da me neko uključio na struju. Još kad prirede iznenađenje, u vidu neke nove mašine (i zvukova koje dotična proizvodi), >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << odvalim krevet od drmanja! I mirno mogu da kažem kako sam imala sadržajan san. E, taman se naviknem na taj fini ritam spavanja, kad - majstori alat pod ruku, a komšija ključ u bravu i nekoliko dana, preplaši me smrtna tišina, u kojoj nisam svesna da li sam spavala - dok sam spavala. Ničeg se ne sećam. Jesam li ležala potrbuške, sisala srednji prst, vadila noge ispod jorgana? A, kakvo ti je to spavanje u kojem se ne sećaš ni jednog jedinog događaja i u kojem nisi svestan šta radiš, dok radiš to što radiš, to jest - spavaš. I probudim se tužna nekoliko jutara, ne znajući kome da se obratim da mi ovaj problem sa snom reši. Kad, eto meni radosti" Bam, bam, bam, u cik zore. Skočim iz kreveta, ušinem se u leđa, udarim palcem u obližnji orman, lupim čelom u staklo od prozora i imam šta da vidim - neki momci bacaju sa kamiona, u moje dvorište, zarđale šipke. Renovira se fasada na susednoj zgradi. Super, uzviknuh radosno i skočih tako ćopava i iskrivljena ponovo u krevet, prekrivši se jastukom preko glave. S obzirom na to kako se u Wiesbadenu sve natenane radi, o snu ne treba da razmišljam - do daljeg.
