Izvor: Politika, 31.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sa dve karte u špilu
Svetozar Stojanović je odavno uočio da je jedno od najvažnijih pitanja za srpsku spoljnu politiku posle pada Berlinskog zida kako da brani svoje legitimne interese u odnosima sa jedinom preostalom svetskom supersilom. Ovo pitanje treba posmatrati iz tri ugla.
Prvo, treba realno pogledati gde Srbija spada na lestvici prioriteta američke spoljne politike.
Drugo, kojim kartama mala zemlja poput Srbije raspolaže da bi branila svoje interese.
Treće, treba realno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << analizirati unutrašnje probleme Srbije koji je sprečavaju da maksimalno iskoristi svoje političke i diplomatske potencijale.
Krenimo od prve teme. Spoljna politika SAD je dosta jednostavna i razumljiva u ovom pogledu. Sjedinjene Države su trenutno preopterećene problemima u Iraku, u Avganistanu, sa Iranom, Severnom Korejom, i sa Izraelom i Libanom; plus, izbori za Kongres su zakazani za novembar. U poređenju s ovim gorućim problemima, u globalnom kontekstu američkih ambicija (i obaveza), Balkan igra veoma malu ulogu; u stvari, često uopšte nije na "radarskom ekranu" zvaničnika u Vašingtonu. Po jednoj priči, na primer, aktuelni predsednik SAD navodno nije ni znao gde se Kosovo nalazi pre 1999. godine. Pošto balkanske zemlje ne prete Americi nikakvim oružjem masovne destrukcije, niti su njeni veliki trgovinski partneri, niti imaju velike naftne rezerve, a ne preti opasnost da izbeglice iz jugoistočne Evrope preplivaju Rio Grande, jugoistočna Evropa uglavnom nije od nekog velikog strateškog ili nacionalnog interesa američke spoljne politike. Ljudi skloni teoriji zavere smatraju da SAD imaju neki tajni plan osvajanja Balkanskog poluostrva, ali u tom pogledu mnogo greše. Jasno je i da Slobodan Milošević nije shvatio ove činjenice. On je stalno igrao na kartu da SAD i Evropa ne mogu bez Srbije. "Sankcije ne mogu dugo da traju". "Mi smo ključna tačka jugoistočne Evrope". "Neće međunarodna javnost dugo da trpi bombardovanje Srbije". Svi znamo kako se ta partija karata završila.
Ovaj argument nameće sledeće pitanje: kakvim kartama raspolažu male zemlje kao što su Srbija, Hrvatska, Makedonija itd., da bi branile svoje legitimne državne interese, kad nisu toliko važne, ni ekonomski (kao na primer Kina), ni vojno (kao Rusija), niti zbog geostrateškog položaja (primer Turske) da bi prinudile supersilu da uvažava njihove interese?
***
U savremenom svetu postoje četiri takve karte: prva, da mala zemlja nađe jakog međunarodnog sponzora; druga, energična javna diplomatija; treća, braniti svoje interese silom; i četvrta, pametna, principijelna, demokratska politika.
Primere prve karte viđamo u slučajevima Izrael - SAD, Hrvatska - Nemačka, Hrvatska - Austrija, bosanski muslimani-Bosna - SAD, kosovski Albanci-Kosovo - SAD. Naravno, odmah se postavlja pitanje zašto Srbija nije uspela da nađe neku veliku silu koja bi snažno branila srpske interese? Neke stvari u ovom pogledu su svima poznate - gubitak Rusije kao mogućeg sponzora zbog odluke režima Slobodana Miloševića i Mire Marković da podržavaju komunističke prevratnike u Moskvi, umesto Gorbačova i Jeljcina; važnost islamskog faktora u američkoj spoljnoj politici itd. Između ove dve činjenice, međutim, postoji važna razlika: druga činjenica je stvar strukturalne prirode savremenog sveta i međunarodne politike, što Srbija nije mogla bitno da promeni.
Što se tiče prve činjenice, jasno je da je srpska spoljna politika imala dosta manevarskog prostora da se drugačije ponaša. Drugačije ponašanje, međutim, podrazumevalo bi maštu i fleksibilnost. Ovde vredi navesti dva primera iz skorije balkanske istorije: prvi je primer uspešne, maštovite diplomatije i strategije jedne male zemlje, a drugi neuspešne nefleksibilne spoljne politike. Početkom devedesetih godina prošlog veka, u jednom razgovoru sa Kirom Gligorovim, jedan američki biznismen je, naime, rekao da Makedonija mora Amerikancima ponuditi razlog da im je u interesu da ona opstane kao država. Ovaj biznismen i Gligorov su shvatili da bi takav razlog bio naftovod koji bi prebacivao naftu iz Kaspijskog zaliva preko Makedonije do zapadnih tržišta. Na ovom primeru se vidi da je među prioritetima srpske spoljne politike da se izmisli isti takav maštovit razlog da Vašington bude zainteresovan da podržava interese Srbije.
Ali kao primer nefleksibilnosti može se navesti sledeće: svojevremeno je jedan srpski diplomata rekao da svaki put kada je Beograd, u poslednjih šest godina, učinio, na diplomatskom planu, neku uslugu ili ustupak Vašingtonu, on može da nabroji deset usluga ili ustupaka Vašingtona Beogradu. Svima je, naravno, poznata tragična istorija srpsko-američkih odnosa devedesetih godina prošlog veka; međutim, ovakva nefleksibilnost u odnosima sa supersilom više podseća na Miloševićevu politiku kasnih osamdesetih godina nego na realističnu postmiloševićevsku politiku. Iz svega ovoga, zaključak je jednostavan - mala zemlja ne sme da dozvoli sebi luksuz da ignoriše interese velike sile, i zbog toga joj treba maštovita i fleksibilna politika koja može da pomiri svoje interese s interesima velikih država.
Druga karta koju smo pomenuli jeste energična javna diplomatija. Jedna implikacija gorenavedenog argumenta je sledeća: činjenice na terenu se ne stvaraju u Mitrovici, Prizrenu ili Gnjilanu; činjenice na terenu se stvaraju u Vašingtonu, Njujorku, Briselu, i u drugim svetskim prestonicama u kojima se odlučuje o svim važnim pitanjima međunarodne politike. Da bi se bitno uticalo na stvaranje činjenica na terenu na tim tačkama, maloj zemlji je potrebna energična javna diplomatija: njeni zvaničnici moraju da grade dobre odnose sa svojim diplomatskim kolegama, sa stranim novinarima i poslovnim ljudima, sa stranim intelektualcima, važnim međunarodnim nevladinim organizacijama, sa čuvenim svetskim univerzitetima, moraju da imaju mesto za stolom važne međunarodne institucije itd. Dobri odnosi na svim ovim tačkama su glavni način da jedna mala zemlja upozna međunarodnu javnost s njenim interesima i problemima.
Treća karta je - upotreba sile. Međutim, ovde je odmah uočljivo da male zemlje koje pokušaju da igraju na ovu kartu, a nemaju prethodne dve, neće dobro proći. Najbolji primer uspešnog igranja na treću kartu jeste Izrael. A najbolji primer njenog neuspešnog korišćenja, ako mala zemlja nema prethodne dve karte, opet je Srbija pod režimom Slobodana Miloševića.
Četvrta karta se zasniva na razumevanju interesa velikih sila i svojih političkih konkurenata, globalnih trendova, i realnoj proceni svojih snaga i snaga svojih protivnika. Takođe se zasniva na politici koja uvažava normative demokratskih društava, međunarodnog prava, i međunarodnog poretka koji mogu lako da se odbrane i na Si-En-Enu, i u pregovorima sa stranim diplomatama.
Srbija verovatno neće imati prvu kartu u dogledno vreme, a igra na treću kartu bi opet dovela do poraza i katastrofe devedesetih godina. To znači da srpskoj strategiji preostaje samo da igra na dve karte, javnom diplomatijom i pametnom, demokratskom spoljnom politikom.
(Sutra: Izuzeci u nizu poraza)
Zamenik direktora Hariman instituta, Kolumbija univerzitet, Njujork
Gordon N. Bardoš
[objavljeno: 31.08.2006.]
