Izvor: Politika, 23.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sa decom – posle izbora
Kakve su izborne kampanje naših predsedničkih kandidata? To su dani silaženja među narod i rukovanja s pojedincima koje, inače, ne bi ni pogledali na ulici, dani obilaska zabiti za koje nisu znali da postoje, trenuci rasprava o visokoj politici u seoskim birtijama, ubeđivanja prolaznika na ulici, govora u polupraznim salama, deljenja kolača... Za stranačke lidere to su, verujem, traumatični dani, a za nas obične smrtnike jedna od najdražih privilegija koju nam je Zapad „poslao”.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Ne treba živeti za te slike, jer tim činom trujete sebe, ali „prelistati” ih s blaženim osmehom na licu jednom u godinu-dve nije na odmet. Tako, makar nakratko, osetite da sve ima svoju cenu, da i „besmrtni” povremeno moraju u realnost, da plate danak želji za vlašću, moći, životom u obilju.
Zadovoljstvo, barem za mene, ipak, nije potpuno. Zbog jedne jedine slike – grljenja i ljubljenja dece u političke svrhe.
Ta slika nije proizvod novog načina političkog života kod nas, još manje je autohtona. Odomaćila se u svim državama i političkim establišmentima pribavivši sebi status nečeg nezaobilaznog u toku svih predizbornih kampanja. I ostalih događaja javnog karaktera.
U konkretnom slučaju, ko god se makar minut-dva zadržao na TV izveštaju sa predizbornog skupa nekog od predsedničkih kandidata nije mogao a da ne primeti kako je svaki od njih uzeo neko dete u ruke, poljubio ga, pogladio po kosi, primio cveće, saslušao pesmicu ili dobrodošlicu, uštinuo ga za obraz, dobacio loptu... Čekam samo kad će neko od njih, poput naših baka, izvući iz džepa kocku šećera i udeliti je nekom mališanu.
To uopšte ne bi bile neprilične, bizarne i nepotrebne scene, da nije reč o političarima usred predizborne kampanje. Uvek se u takvim situacijama pitam šta će tim ljudima takvi javni gestovi? Kumuju li im sami, ili ih u to uvlače „kreativni” pojedinci, izborni štabovi, marketinško-propagandne agencije?
I šta time žele postići? Ni pomislio nisam da su kandidati za prvog čoveka Srbije sa jovanjdanskog glasanja – decomrsci! Uostalom, neki od njih su već bake i deke. A i mnogo puta su svi na javnoj sceni, u neformalnim situacijama, pokazivali kolika je njihova ljubav za „čuperke svih boja”. Nekima se to čitalo sa lica čak i u nedavnim namenskim, nevešto skrojenim situacijama. Takođe, više je nego vidljivo da se često i sami stide te upotrebe dece u političke svrhe. U najmanju ruku, neprijatno im je. (Čak se i jedan Buš u sličnoj situaciji, na aerodromu „Ben Gurion”, kada mu je devojčica uz pesmu predavala ružu, snebivao, ne znajući šta će sa sobom, rukama, ružom, devojčicom, celom tom patetičnom scenom.)
Zašto onda pristaju na to? Stoje li iza te „scenografije” izborni štabovi, ili pojedinci? Može biti, ali siguran sam ne u slučaju jednog Tadića, Nikolića, Jovanovića, a i njima su nametnuti kadrovi koji im više štete nego koriste.
Stižu li sugestije od agencija za ispitivanje javnog mnjenja, a na osnovu nekakvih anketa, istraživanja. Ne verujem. Pretpostavljam da se na prste jedne ruke mogu izbrojati anketirani koji bi podržali ovako osmišljeni segment predizborne kampanje.
Čini mi se da stihija, navike, „tradicija” čine svoje. Utoliko pre što i sami roditelji imaju veliki deo krivice za nedopustivo prerano inficiranje svoje dece politikom. Nemam ništa protiv nje, niti političara. Profesija kao svaka druga: manje ili više korisna, štetna, potrebna, nepotrebna, edukativna (na svoj način), nezaobilazna, prljava... Ipak, jedna je od onih od koje se deca moraju držati što dalje, i što duže.
Neki roditelji, posebno očevi, kao da to ne shvataju. Prte svoje mališane na pleća i nose ih po mitinzima svakojake ikonografije, tiskaju ih prema liderima da se rukuju, uguravaju im u ruke stranačke simbole i zastave kojima treba da mašu i iskazuju svoju pripadnost!? Zar je onda čudno što nam deca znaju više o strankama i političarima nego o Dositeju, Radoviću, Antiću, Ršumoviću...
Ostavite decu na miru! Možete da pobedite i bez njihovih zagrljaja, iskreno pruženog cveća (u potpunoj zbunjenosti), osmeha koji jesu njihovi, ali verujte nisu za vas. Ili su samo trenutak dečje ponesenosti. A to se ne važi.
Bolje je da im se, kada pobedite, ili izgubite, svejedno, pridružite na nekoj poljani i podelite radost loptanja, atletskoj stazi, bilo kom drugom sportskom terenu, školi, zabavištu, diskoteci ili kafiću. Samo nemojte da im se, ako vas ne prepoznaju, predstavljate. Izgovorite li im pri tom, ipak, „nešto iz svog programa” oprošteno vam je unapred. Drugačije će izgledati i zvučati. Manje ćete biti lažni. A deca će moći da biraju na osnovu prave slike.
Njih je teško prevariti. Mi stariji smo daleko lakša roba, iz sijaset razloga.
Novinar
Jovica Trajković
[objavljeno: 24/01/2008]
.jpg)
