Izvor: Danas, 01.Nov.2014, 00:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sa Smojom u oštariji
Oštarija u Viđakovi’. Sam jezik, ono Viđakovi’, a ne Viđakovih, kao što bi bilo književno, pa onda i to staro ime oštarija, a ne restaurant ili gostionica podsećaju na nešto arhaično, staro, domaće. Mislim narodno, dalmatinsko, slovensko blisko svim domaćim i strancima. A radi se o prilično velikom restoranu koji ima dva dela, unutrašnji deo sa klasičnim kafanskim, pardon oštarijskim stolovima i stolnjacima.
A tu je još nešto. Velika izložba, koje se ne bi >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << stideo ni neki dobar muzej na kojima se čita istorija Splita i dobrog dela Dalmacije. Sportski heroji, od Vukasa, Nadoveze do Šurjaka, čuveni pevači i kompozitori na čelu sa Tijardovićem dominiraju. Stalni gosti slobodno mogu smatrati da nisu samo jeli, pili i eventualno pevali, nego da su se kulturno uzdizali.
Kako i stoji u reklamnom flajeru vlasnici ovaj restoran, na samo nekoliko koraka od plaže Bačvice, smatraju porodičnom konobom koja poslužuje najbolja tradicionalna jela u gradu, kao što su tripice ili škembići, grah ili pasulj, zapravo fažol kako se kaže u Dalmaciji, bogati gulaši te raznorazna riba sa žara i odlična vina…
I kao u pravom muzeju, u ovom restoranu, konobi, zapisano je da je u vremenima francuskog vladanja Splitom i Dalmacijom između 1806. i 1813. ukazom ili belom izaslanik generala Marmonta, po kome se zove najlepša splitska ulica (koja od zgrade teatra ide pravo ka moru, rivi), odredio koje krčme i gostionice mogu nastaviti sa radom. Ističe se da se među onima kojima je bio dozvoljen nalaze imena njihovih predaka Katarine Viđak (koja je dobila pravo na krčmu) te Lovre Viđak, Dujala (kome se ostavlja gostionica, osnovana još 1799.)
Viđakovi’ se diče da su stari, odnosno fetivi i pučki rod koji je u gradu prisutan čitava četiri veka. Očito neko nadahnut i dirnut tim činjenicama zapisao je smojinskim jezikom malo podsećanje ove konobe: „Uvik kad se čuje da se kod nas ili negdi u svitu dogaja čakod grubega – kad su orkani, veliki vali, trusi, poplave, vulkani, mi se Splićani uvik i iznova sitimo Dioklecijana i falimo ga kako je bija pripametan kad je zna za naše misto izabrat baš ovi pozicijun.“
Dobro, nije bila samo ova pozicija jer je Dioklecijanov opis carskih poslova i zadataka obuhvatao i brigu o legijama na severnim granicama imperije, u Viminacijumu ili Starom Kostolcu na Dunavu, u Braničevu, ali dobro, to je iz jedne šire istorije.
Pa još stoji: „Usrid grada jemamo planinu i to ne divju nego lipi uzorak, kampjun brda koji se da zamislit. I na Marjanu šumu di se mladost more izgubit u škuribandu (skrovito mesto) i činit ljubav. I pored toga ča imamo i more, i brdo, i šumu i riku, od svi nji nan nikakav perikulun ne priti i uvik smo ka u škatulicu (kutijica).“ Dok to proučavam preko ovala punog slasnih liganja, gavuna i trilja koji se odlično slažu sa jakim domaćim vinima gledam u uglu voštanu figuru Smoje kako stoji u jednom uglu, sam za stolom, za pisaćom mašinom, sa papirom, kao da nije stigao da otkuca još jednu reportažu koju će evo sada poslati u redakciju ili je to možda dopisivanje sa onoga svita, a nema kad, od druženja sa Tomom Bebićem, Momčilom Popadićem, Zdenkom Runjićem, Ivom Tijardovićem ili Joškom Kulušićem, na primer.
Napolju, ka Katalinića brigu klikću galebovi radujući se ribarima koji će im baciti riblje ostatke. Nešto niže pružila se plaža Bačvice, sa sivim plićakom uzmućenim jugom koji savija grane tamarisa dok užurbani pešaci hitro prolaze u dobro zakopčanim jaknama... Na izlazu iz luke stoji tanker, kao stražar i zaštitnik, neka vrsta dodatnog lukobrana. Nebo samo ispisuje, zapravo slika po najvećem platnu tužbalicu na jednim iskričavim, šarenim, nasmejanim prostorom. Kao da i ono žali za čudnim svatima, novinarsko-književnim i pesničkim veselnicima.
