Izvor: Kurir, 16.Okt.2010, 09:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ŠTA TO GLEDAMO?!
Uz sve pohvale policiji na sjajno izvedenoj operaciji „odbrana pedera (i američke ambasadorke), ne tuci navijača (možda ponekog novinara, koji neće da ti vrati), snimaj gotivne filmiće s mobilnog za Jutjub (a snimak na kome šutiraš klince krvave glave sa B92 ćemo zaboraviti)“, ostaje onaj ukus sveže pojedenog govneta kod velikog dela gledalaca ove besplatne televizijske predstave.
Pitanje koje se ovde postavlja nije šta se to desilo sa našom jadnom decom, jer vrlo dobro >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << znamo šta se sa decom desilo: postala su žrtve oportunista u odelima s kravatama, koji svoj boravak na vlasti doživljavaju kao sjajnu priliku da u periodu od izbora do izbora zbrinu sebe i sebi bližnje, a zemlju (decu, radnike, penzose) ko jebe. Naučili su od svojih moćnijih prethodnika da je mnogo gotivno da lapaš lovu i da posle nestaneš, a ne da se sad nešto jebavaš oko upravljanja državom kojom treba da upravljaš, i lapaš mnogo manje love.
Deca su žrtva i veronauke, kojom ih je iznenadio još Gašo Knežević početkom milenijuma, zahvaljujuči čemu su mogli da nauče šta je prirodno, a šta nije, ponekad čak i iz neobrijanih usta čije će patriotske šake rado dokazati kako je u nekim slučajevima batina „iz raja izašla“ (ko jebe „žute“, oni pričaju ono šta im pederi sa Zapada narede, vi bar, dragi moji učenici, znate da je peder bolesnik kome treba nabiti saobraćajni znak u bulju, namig, namig).
Roditelji koji se već godinama pitaju „kako ću ovog mog da zadržim kući, može u zubima da me nosi“, mogli su pre izvesnog vremena da vide i vest o tome kako su svečano puštene u rad narukvice za nogu kojima će ubuduće biti vezivani pritvorenici koji ne mogu da stanu u naše zatvore. Za početak, narukvicu je dobio stariji gospodin, vinovnik teške saobraćajke. Uskoro će verovatno ovaj detalj sa sobom na kupanje i spavanje nositi i „naša jadna zabludela deca“. Naravno, dok ne bude previše pokidanih narukvica i osuđenika koji su pobegli u nepoznatom pravcu, to jest dok se, odmah potom, ne pojavi neki „dobročinitelj“ koji će državi ponuditi svoje privatne zatvore.
Svako ko je uredno orgijao u subotu uveče, u nedelju je, probudivši se u podne, na vestima mogao da vidi nešto što izgleda kao gomila pinokija koje je upadanje u loše društvo na kraju dovelo pred kamere, da pokažu šta znaju. Izvukli su ih na ulice, pustili ih da vide kako je kad spustiš ručnu na trolejbusu, pola procenta uhapsili, a ostatak pustili da se u ponedeljak kurče u školama kako su „jebali kevu smrdljivim pandurima“.
Ako izgleda kako se u ovom tekstu bespomoćno vrtim ukrug, to je zato što se i naš život u Srbiji bespomoćno vrti ukrug. Juče su to bili Šiptar i Kum, danas je to Darko Šarić, juče je to bio JSO, danas su to organizovane huliganske grupe, juče je to bio Zoran Đinđić, a ako sutra budemo imali nekog drugog ispred nišana, doći ćemo i do ključnog pitanja:
„Da li vredi ovde sedeti i sve to gledati?“ Možemo da pišemo predrkane kolumne, pune vrcavih rečenica koje „ubadaju snažnije od mača“ i za njih dobijati lepe pare i onda ćemo da izađemo napolje gde će nas zapahnuti smrad izgubljenih godina i zadasi onih koji su bili manje srećni od nas koji o tome seremo, a koji su spremni da izbodu nožem bilo koga samo zato što im se čini kako im je jedino to preostalo, čekajući da se „sve ovo“ već jednom završi.
Jednom kada izađem napolje i vidim ljude kako se smeju i gledaju svoja posla, to verovatno neće biti u mojoj zemlji.
