Izvor: Kurir, 20.Nov.2011, 08:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ŠTA JE TO SA NAMA?
Razbolela nam se mlada koleginica. Nije je bilo četiri dana, i svi smo bili tužni. Jer koleginica je vredna, pa je valjalo raditi i veliki posao koji ona inače završava. Budući da je mlada, koleginica se ranije nije mnogo razboljevala. Čak joj je ovo ...
Razbolela nam se mlada koleginica. Nije je bilo četiri dana, i svi smo bili tužni. Jer koleginica je vredna, pa je valjalo raditi i veliki posao koji ona inače završava.
Budući da je mlada, koleginica se ranije >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << nije mnogo razboljevala. Čak joj je ovo bio prvi put da poseti lokalni dom zdravlja. Dosad je išla na studentsku polikliniku, kaže.
Ono što je videla u domu zdravlja, preplašilo ju je.
Bake i deke, namučene, bolesne, čekaju. Neki od njih, kažu, čekaju tu ceo dan. Svaki dan.
„Sine, mene ovde boli“, pokazuje joj starica sa klupe. Da razbije led.
Druga starica nije bila tako ljubazna. Valjda uplašena da će mlada koleginica preko reda, mrko ju je pogledala i nešto dobacila kroz zube.
Ko zna kako bi se to završilo da jedan od čekača, čovek srednjih godina, crven u licu, nije zastenjao. Koleginica gleda šta se dešava. Čovek pada, drži se za ruku, sa njega kaplje znoj. Srušio se, leži dole i ječi. Jauče. U jednom trenutku pogledao je pravo u nju, kao da traži pomoć. Infarkt.
Iz sobe izlazi medicinska sestra. Napirlitana, našminkana, u štiklama, po proceni koleginice, dužim od 10 centimetara.
„Šta mu je? Šta ja mogu da mu radim? Zovite Hitnu i kardiološku!“, rekla je sestra prilično hladnokrvno i vratila se u svoje odaje.
Čovek leži na podu i povraća.
„Kome će ona pomoći sa onolikim noktima, u onolikim čizmama“, pita se koleginica.
Čoveku prilazi tetkica. Ostavlja četku i kofu pored zida. Hvata čoveka za ruku, pita ga šta se dešava. Pokušava da mu pomogne da ustane.
Belih mantila nigde.
Posle tri-četiri minuta izlazi lekarka. Govori sestrama da pozovu Hitnu i kardiološku. Ponavlja ono šta je rekla sestra. Samo bez onog „Šta ja mogu?“.
Lekarka zatim traži „još ljudi“. Ljudi, posle još nekoliko minuta, dolaze i odnose čoveka. Čovek ječi i dalje povraća. Ne priča. Mumla. Sav mokar, kao da ga je neko polio kofom vode. Ruka mu ukočena, vidi se.
Dolazi „još ljudi“, u belim mantilima. Dižu ga s poda kao vreću i odvode nekud. Čovek se više ne pomera.
Odnesoše ga nekud, i to je to.
Tetkica čisti povraćku.
Nema više povraćke, nema više ni čoveka.
Bake i deke, koje su dotad pažljivo posmatrale šta se dešava, vratile se pričama o kuvanju, serijama, politici...
„Danas doktori čak i ne pišu više olovkom“, miroljubivo će jedna sitna baka.
Koleginica mi kaže da će pregledati umrlice u dnevnim novinama. Zanima je ima li tog čoveka. Zapamtila mu je lice dobro. Čovek je umirao pred njenim očima, gledao je u nju.
Sestre koje rade na šalteru deru se na bake i deke koje čekaju red. Jedno po jedno matoro čeljade dolazi na red i dobija lekciju o lepom ponašanju od šalteruša. Iživljavanje prestaje samo ako nekoj od njih zazvoni mobilni.
„Ej, cico, maco, znaš šta mi je rekla...“, čuje se pre nego što se vratanca na šalteru zatvore ispred penzionerskog nosa.
