Izvor: Blic, 25.Jan.2015, 20:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SRPSKI DENDI Sto lica kneza Božidara Karađorđevića
Knez Božidar Karađorđević bio je po ocu Đorđu Karađorđev praunuk, a po majci Sarki unuk kapetan-Miše Anastasijevića. Ali politika ga nije zanimala, umetnost je bila razlog njegovog postojanja.
Rođen je 7. januara 1862. u Beogradu kao drugo dete u starijoj grani porodice Karađorđević. Pravnik po formalnom obrazovanju, ali po opredeljenju slikar, primenjeni umetnik, zlatar, književnik, kritičar, prevodilac, novinar, putopisac, muzičar... Božidar je bio erudita i >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << avanturista, uvažen u evropskim umetničkim krugovima.
- U kući u Bulonjskoj šumi imao je skroman jednosoban stan sa ateljeom. Tu se okupljao umetnički svet. U poslednjim godinama života više nije odlazio na duga i daleka putovanja. Preko dana je bio zanatlija iz radionica, a uveče knez Božidar, salonski umetnik - kaže Lidija Jakšić, autorka izložbe “U traganju za tišinom“, nedavno održane u Kući kralja Petra.
Porodica Đorđa i Sarke Karađorđević se nakon Berlinskog kongresa ustalila u Parizu. Tamo su se zbližili sa ruskom porodicom Baškircev, čija je ćerka Marija Konstantinova Baškirceva u tri godina mlađem Božidaru našla odanog prijatelja.
- Ovo prijateljstvo zauvek će obeležiti Božidarev život. Uz studije prava, pohađao je časove slikanja i gravire - kaže Jakšić.
Portret
Marija Baškirceva je oko 1883. naslikala Božidarev portret koji se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu. Ovo ulje na platnu krasio je ulazni hol u kući kneginje Sarke, u Aveniji Di Boa u Parizu, a princeza Darija Karađorđević, supruga Božidarevog brata Aleksija, poklonila ga je Muzeju kneza Pavla.
Strasno se zanimao i za pozorište. Prisustvuje premijerama, na turneji po unutrašnjosti prati Saru Bernar, čak statira u njenoj predstavi. Sve dok ga je zdravlje služilo odlaziće na putovanja širom sveta.
- Govorio je šest jezika, posećivao akademije i umetničke radionice, bio prijatelj sa mnogim slikarima, piscima i muzičarima - navodi sagovornica.
Nakon povratka iz Indije, gde je posmatrao zanatlije dok rade, i sam će postati „radnik umetnosti“. Počeo je da radi u drvetu i bakru pre nego što je prešao na plemenite metale, na kožu i vez. Okušao se i kao zlatar i kujundžija, a poslednjih godina života svrstavan je među najfinije zlatare u Parizu.
- Početkom 1908. porodica je finansijski bila na rubu propasti. U tom periodu kralj Petar je odlučio da kneginji Sarki i njenim sinovima odobri penziju. Već krajem marta zdravstveno stanje Božidara se naglo pogoršalo, oboleo je od tifusne groznice. U franjevačkoj bolnici u Versaju preminuo je 2. aprila 1908. - kaže Jakšić.
Sahranjen je, bez govora, na groblju „Per Lašez“.
Boravak u Topoli
Od honorara za prevod Tolstojeve pripovetke „Od čega ljudi žive“ Božidar je otputovao na Balkan. Pod imenom francuskog umetnika pojavio se i u Topoli. Pavlović u knjizi „Božid’art“ piše da je dan proveo šetajući varošicom, crtajući crkvu s Karađorđevim grobom, započinjao razgovore sa meštanima. Sutradan se vratio u crkvu da bi završio akvarel, a već drugog dana krenuo je iz bojazni da ne posumnjaju ko je on. „Crkvu u Topoli“ i „Pogled na Veneciju“ izlagao je 1894. u Salonu na Marsovom polju. Kupci su se otimali oko „Venecije“, dok „Topola“ nije bila na prodaju. Božidar će je držati do smrti u svojoj sobi, ali joj se kasnije gubi svaki trag.
