Izvor: Glas javnosti, 20.Okt.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SRPSKA POSLA - BRANA CRNČEVIĆ - Za sajamske dane
U ove oktobarske dane, sad kad su kao i svake godine u svakom oktobru, knjige važne, osećam potrebu da iz svojih rukopisa napisanih 1971. godine izdvojim dva zapisa. Čitalac oba zapisa može naći u knjizi “Dnevnik jednog...” obeleženi su brojevima 11 i 19. Ako je već tako zašto ih vadim iz knjige i privodim u Glas? To je moja pomoć Helsinškom komitetu za ljudska prava koji traga za nacionalistima. Evropa je lustrirala srpsku državu, neće primiti Srbiju u svoje društvance sve dok se >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << sasvim ne popravi ili ne ukvari. Dirnut svetim zadatkom Helsinškog komiteta za ljudska prava koji namerava da Srbiju očisti od nacionalista, prijavljujem se za pojačani progon. Ako se taj posao, kao što se priča, dobro plaća, zašto ne bih ih progonio sam sebe? Nekoliko mojih prijatelja koji su davno ocenjeni kao notorni nacionalisti, spremni su da otcinkare sebe. Čak i kad je život odvratan, od nečega se mora živeti.
11.Čas me očajanje hvata, čas ja na očajanje nasrnem, bez očajanja uglavnom nikada nisam. Otrovan novinama, govorima i člancima, trovan u sebi sobom i van sebe drugima, odlazim u prirodu, među drveće, travke, bube, mrave i ptice.
I ni tu mi nije dobro.
U Rumi, na livadi, sedim na oborenom drvetu i gledam kako srpski mravi marno razvlače komadić hleba na sve četiri strane ovog jadnog, zbunjenog, nepoznatog sveta. Idu mravi u svim pravcima, svaki svojim teretom natovaren. Neodoljivo me podsećaju na nas, i mi smo u svim pravcima krenuli, i svugde nam je cilj. Vuče srpski mrav svoj teret ćutke, ne osvrćući se. Kažem, srpski mrav i hvatam sebe u mračnom raspoloženju. U svakom slučaju jeste to mrav srpski, na srpskoj je teritoriji, srpske je državnosti, ali budući da je u Vojvodini ima u njemu i nečeg pokrajinskog, autonomnog.
Kroz plavo nebo leti oštro, kao snažno bačeni kamen, srpska ptica. A možda i nije srpska, đavo da je nosi!? Možda je to ptica Mađarica u preletu, možda je vitka Poljakinja, možda nebo veseli vedrim letom vesela Bunjevka, možda nam je Čehinja doletela, možda je duševna Ruskinja, ili je pegava Austrijanka koja se odnekud u Beč pod krov vraća? Ko zna? U svakom slučaju, dok je nad teritorijom suverene Srbije u srpske je ptice beležim.
I nema je već.
Na plavom nebu beli srpski oblak.
I opet možda nije tako! Odakle dolazi? Od čije je pare napravljen? Svejedno, ako kiša ovde padne, biće srpska, jer će na Srbiju pasti. Padni na Srbiju, kišo, ako ovaj oblak izdrži da se ovde ne prolije, nikada više srpski oblak neće biti, a ni ti, kišo, srpska nećeš biti.
Neka svaki oblak padne pred svojom kućom.
Otrovan novinama, govorima i člancima, čas travljen u sebi i sobom, čas van sebe od drugih otrovan, sedim na oborenom srpskom drvetu, oboren kao to drvo.
I ne znam više kako se osećam, da li ja očajanje hvatam ili je ono mene opet uhvatilo!
19.
Opet sam bio na groblju. Niko mi nije umro. Idem na sahrane spontano, kao slobodan čovek, idem kad mi se svidi. Nikad mi nije važno ko je umro.
Bilo je ružno.
Okolo sve neki mračni, neraspoloženi ljudi. Nigde ne vidiš životno oduševljenje, veru da će sutra biti bolje. Ako ste iskreno oduševljeni životom, to se i na groblju mora primetiti. Zar sam jednom video čoveka koji ispraća pokojnika, a na licu mu potajna radost što je živ?
Juče gledam, nema čak ni te radosti.
Pođoh da vidim pokojnika.
On je nekako bio najradosniji, najveseliji i najubedljiviji, najživlji u tom društvu. Izgledalo je kao da on ispraća na dalek i neprijatan životni put sve te mračne, umorne, tužne i nezadovoljne, nikakve ljude.
Posle je svako otišao na svoju stranu, a na moju stranu sam otišao samo ja.
