Izvor: Glas javnosti, 13.Okt.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SRPSKA POSLA - BRANA CRNČEVIĆ
Došao crnpurasti gospodin Jovanović u opštinu da prizna vanbračnog sina. Pošten čovek. Nije on od onih koji čekaju da ga žena koju je učinio majkom goni utvrđujući očinstvo, izbegao je DNK i jurnjavu sa braćom majke svog deteta. Dok čekaju na red, gospodin Jovanović opisuje svoj slučaj nesrećniku kog je DNK naterao da prizna očinstvo, taj već ima ženu i četvoro dece, pa sad krišom, nadajući se da to neće otkriti njegova supruga, čeka na red da prizna dete i da se napije u >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << prvoj kafani.
Slučaj gospodina Jovanovića čist je kao suza, nije ženjen, voli detetovu majku, priznaje svoje prvo dete koje, kaže, liči na njega kao mala jabuka na veliku jabuku, ali neće da se ženi, nije mu prijatna priča da je njegov sin rođen u braku bez blagoslova. Gospodin Jovanović daje prednost bračnoj zajednici, ali ukleti brakovi ponekad bivaju veoma nesrećni. Gde je upoznao gospođu? On je, veli, svirao violinu u Nemačkoj, a ona je pevala u Francuskoj. Gostovao je u Francuskoj i čuo svoju suđenicu kako peva. LJubav na prvi zvuk njegove violine i prve reči pesme koju je ona pevala. Složili se njen glas i njegova violina i, eto deteta! Strah od prokletstva sprečio je njihovo venčanje. Sudbine su im slične. On je pokušao da bude nemački Ciganin, ali Nemci su ga vodili u knjigama kao crnpurastog Srbina, a takve nisu rado primali u nemačke Cigane. Mlada je rođena u Francuskoj, njen otac je negde od Jagodine, ali postao je francuski Rom, a mati joj je rođena na čergarenju po Mađarskoj, zapisana je u mađarske Ciganke. Haos. Zbrka. Francuski tast ne da gospodinu Jovanoviću svoju kćer za ženu, dozvoliće venčanje tek kad Srbija bude primljena u Evropu. Naljutio se gospodin Jovanović, uzeo violinu i smanjio orkestar. A devojka napustila roditelje, ponela svoju bebu i krenula za svojim ženikom. Šta im smeta da se venčaju ovde, u Srbiji, poznatoj po brzim venčanjima i čestim razvodima!? On hoće, ali mlada je uplašena, njena majka i još gora tetka znaju da bacaju čini, uvračaće je ako se uda bez očevog blagoslova. Čekali oni blagoslov, čekali, i eto, nisu dočekali. Red je da se u knjige zapiše da dete ima oca. Dugo im je da čekaju blagoslov, žive u slozi, ali ne znaju kad će se njen otac, francuski Rom, predomisliti, možda tek kad Srbija isporuči Mladića, a možda će svoj roditeljski blagoslov odložiti sve dok Srbija ne prizna Kosovo.
„Malo mu je što sam Srbin i Ciganin, hoće od mene da napravi Roma i Francuza, mogu iz Cigana da pređem u Rome, ali ako sam Rom, biću srpski Rom“, kaže gospodin Jovanović.
A mlada? Da li je moguće da nije izustila ni reč? To se ne može dogoditi ni u priči, a kamoli u životu.
„Pevala sam, šeri, po celoj Evropi, nije Evropa ono što deca misle. Znaš šta će da bude. Pre će Evropa da vrati oca mi i majku za ovamo nego što će Srbija da bude primljena za tamo, u Evropu. U oba slučaja tata ima da me blagoslovi sa obe ruke, a mama i tetka ima da prokunu nekog drugog, a ne mene. Zbog uroka, šeri, ne pravimo svadbu. I beli Srbi se jedva drže po Evropi, a crnim Srbima se tamo samo crno piše. Ako ne znaš, šeri, zašto je Crna Gora priznala Kosovo, ima da ti kažem: bacila je na Crnu Goru čini tetka Francuska i mama Amerika, nema da bude nešto drugo. To ti je. Nenormalno je da budeš normalan kad te stignu vradžbine“.
Mali gospodin Petrović dobio je oca, a na venčanje tate i mame ima da počeka. Biće to onog dana kad Srbija bude primljena u Evropu ili onoga dana kad mu deda i baba budu vraćeni za ovamo. U svakom slučaju, dete je srećno, ima i majku i oca, može da sačeka da, na ovaj ili onaj način, dobije dedu i babu.
