Izvor: Glas javnosti, 15.Sep.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SRPSKA POSLA - BRANA CRNČEVIĆ
„Ko je tamo“, pita me čovek koji me je nazvao telefonom. Kažem da ne znam. Čovek se smeje. „Hajde, ne zezaj se, valjda znaš ko si?“ Sad je na mene red. „Znam ko sam, ali ne znam ko si ti. Ti si mene zvao, morao bi znati koga zoveš„. Tajac. Čovek razmišlja. „Možda sam pogrešio broj, budite dobri pa mi recite čiji sam broj pogrešio.“ Lukavo, nema šta. „Pogrešio si moj broj“, kažem“. Pauza. „Ti si neki nepristojan čovek, priznao sam da sam pogrešio broj, sad te >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << najučtivije pitam čiji sam broj pogrešio, a ti me zajebavaš.“ Počinjem da se nerviram. „Ko si ti“, pitam. A gledaj njega. „Ja sam prvi pitao ko je tamo, red je da se predstaviš, pa ću se i ja predstaviti, kaži ko si i reći ću ti ko sam.“ Razmišljam. „Ja sam Ratko Mladić“, kažem ljutito, „ako nisi jedan od mojih jataka, kako si došao do ovog telefonskog broja.“ Tajac. „Izvini, generale, nisam tebe tražio.
Čujem da za tobom traga deset hiljada ljudi, a ti se javljaš nepoznatom čoveku. Ako tako nastaviš neko će te skembati.“ Čovek spušta slušalicu. Vraćam se u krevet. Na televiziji repriza reprize „Insajdera“, zadremao sam. Zvrk telefon. Prigušeni glas. „Generale, bojim se da moj telefon prisluškuju, biću kratak. Promeni lokaciju da te ne lociraju.“
„Dobar neki čovek, pogrešio je broj, a gledaj kako srpski i patriotski ispravlja grešku“, pomislio sam pre nego što sam utonuo u san.
Sutradan me prijatelj koji spada u krug dobro obaveštenih ljudi upozorio da se ne zezam sa ozbiljnim stvarima. Predstavljaš se, veli, kao general Mladić, nemoj se iznenaditi ako ti neko upadne u kuću da proveri ko si. Šta će ti to? Telefonski razgovori mogu da budu rizični. Ali, ko bi se danas odrekao telefona?
Posle šućmurastog dana počinje počinje redovni televizijski mrak. U svačijim Dnevnicima dobre vesti su nesigurne i stidljive, povlače se svako malo pred superiornim i pouzdanim lošim vestima. Trebalo bi da mi bude lakše kad lošu vest saopštava lepa voditeljka ali, vaj, nije tako.
Što lepša voditeljka to lošija vest. Došao gospodin Bramerc, glavni tužilac Haškog tribunala. Državni vrh se sastaje sa Bramercom koji kaže da je hapšenje Karadžića važan korak napred, još dva-tri koraka i eto nas na cilju. Dobićemo prelaznu ocenu. Tu, istovremeno lepu i lošu vest, saopštava nasmejana voditeljka; neko se raduje toj vesti neko tuguje, a voditeljka se ne odaje, ne vidi se na čijoj je strani. Nema se gde, voditeljke su sve lepše, a vesti sve lošije.
„Gavarit Maskva, slušajte Maskvu“, kaže moj mobilni. Ja sam rusofil, udesio sam da mi se Moskva stalno javlja, a Vašington nikada. Javljam se. Čovek zna koga zove, a ja znam ko me zove. Kako si, i tako to. Žena, deca? A tvoji? Ima nešto da me pita. Jel ono, pitam. Ono, kaže on. Ti si dugogodišnji radikal, kažem, ja sam mator čovek, a mlad radikal, izjasni se prvi. „Čas sam za Voju, a onda mi je žao Tome, čas sam za Tomu, a onda mi je žao Voje“, kaže čovek prigušeno. Pauza. Kažem da sam ja za Voju s Tomom, a ako to nije moguće onda se opredeljujem za Tomu bez Voje. Pauza. Nisam mu mnogo pomogao. Prekoreva me. Lako je tebi, veli, ti si ponašaš kao radikal vikendaš, a ja sam u stranci od početka, šta ja da radim, šta mi savetuješ? Kako da posavetujem starog, iskusnog radikala, a da mu se ne zamerim? Spor je tek počeo, kažem, ako Tomini budu govorili o Vojinim lošije nego Vojini o Tominim, budi za Vojine, i obrnuto. Spustio je slušalicu. Zvoni telefon. Javlja se drugi prijatelj. Pazi, veli, s kim i kako razgovaraš. Priča se...
Pa nek se priča, šta ja tu mogu.
.jpg)
