Izvor: Glas javnosti, 08.Sep.2008, 18:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SRPSKA POSLA - BRANA CRNČEVIĆ
Rođen sam s falinkom. Čujem, a nemam moć govora. U detinjstvu sam dobio nadimak Nemak koji sam teško podnosio. Pomišljao sam da dignem ruku na sebe, ali Bog je odlučio drugačije, naredio mi je da živim. Svakoga dana gledam i slušam šta se događa. Ponekad me skoli tuga slušajući ljude koji troše glasne žice govoreći gluposti. Bog im je dao mogućnost da nešto kažu, a oni govore koještarije. Novine me nerviraju. Televizija me zasmejava, rastužuje, izbezumljuje i umara. Lečim se >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << knjigama pisanim u devetnaestom veku. Dvadeseti vek bio je ozbiljno bolestan, ali slava Bogu, preživeli smo. Šta će s nama biti u dvadeset prvom veku? Kako izgleda moj dan, moja tama, ne bih umeo da kažem ni kad bi mi Bog vratio moć govora. Šta bih mogao da kažem gledajući i slušajući šta se događa? Dobro je što sam nemak, pomislim ponekad.
Ne bih pristao na ovakav život da me Bog nije darovao snovima. U snovima govorim bezbroj jezika, družim se sa moćnim ljudima, raspravljam sa njima o svemu i svačemu i pevam do mile volje. Noć je moje svetlo, a dan moja tama.Blagoslovena neka je noć, utočište nemih i nemoćnih.
Evo me u Beloj kući. „Džordž“, kažem Bušu prijateljski, „učini nešto za Srbe, Bil nas je gurnuo u ovu govnariju, šta te košta da na rastanku kažeš da je Bil pogrešio i ti nisi uspeo da ispraviš grešku?“ Buš me gleda s nevericom. „Stvarno si blesav“, kaže Buš smejući se, „slušaj Nemak, tradicija je tradicija, Amerika menja predsednike ne menjajući politiku. Srbiji je pisano to što je pisano, nema ispravke.“ Pijemo viski s ledom. Kad, eto ti Čejnija. Pretim obojici da ću sačekati Obamu. Čejni se smeje. „Obama još nije predsednik, a ako to, nekim čudom, postane, ništa se neće promeniti. Zar ti to Džordž nije rekao?“. Napuštam Ovalnu sobu, ljut na obojicu. Nisam ispio viski, a evo me na votki.
„Vladimire Vladimiroviču“, kažem Putinu, „ima li nade da Rusija zaštiti Srbiju, vidiš li šta nam se događa, stvari postaju nepodnošljive.“ Putin me, kao i uvek, gleda zabrinuto. „Raduje me što te vidim, Nemak. Hoću da vam pomognem, ako vi pomognete sebi. Ako ste vi s nama i mi smo s vama. Duvate u jedra američkog broda, a očekujete dolazak ruske lađe. Eto i ti si, iako si rusofil, prvo svratio kod Buša i Čejnija, a tek onda kod mene. U snu ste, koliko toliko za Ruse, ali i u snu se udvarate drugima.“ Primam zasluženi prekor i ispijam votku do dna.
Sarkozi me je primio mrzovoljno. „Stara Francuska vas je volela, Nemak, ali nova Francuska nema vremena za vas. Budite razumni, pristanite na ono što Amerika traži i Francuska će vas podržati.“ Nestao je iz mog sna pre nego što sam uspeo da progovorim.
Pred zoru moji snovi postaju sve nemoćniji. Približava se dan, moja tama. Da nije tako zar bih pio jabukovaču sa Nenadom Čankom koji zasmejava društvance rugajući se Srbijancima? „ Šta je s tobom, Nemak“, pita me Čanak, „ni u snu nemaš odgovor na moje pitanje dokle će Srbija pljačkati Vojvodinu. E, evo vam šipak.“ I stvarno mi je pokazao šipak, i ja njemu. Tri šipka za tri šipka, to je bio naš razgovor. Na ulici nalećem na Mrku. „Nemam vremena, Nemak, ja sam graditelj, idem da sagradim dva-tri mosta.“ I ode Mrka. Evo me u Požarevcu na Slobinom grobu. Ćuti on, ćutim ja.
Probudio sam se zabrinut. Prvi put mi se dogodilo da osetim bespomoćnost u snu. Nadam se da me Bog neće napustiti. Dan je nesnosno vruć. U novinama vest da je Toma Nikolić dao ostavku na sve. Nemak sam, nemam reči. Čekam noć i neki spasonosni san. Noćas ću, znam, u snu posetiti neke ljude. Imam šta da im kažem.
jbt, al' smaras. kome je vise stalo da tebe cuje.
