Izvor: Politika, 23.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"SMRT FAŠIZMU"
Nije baš uobičajeno da kolumnisti istog lista međusobno polemišu na njegovim stranicama. Ali, s obzirom da "Politika" u poslednje vreme nastoji da u svojoj rubrici "Pogledi" okupi manje-više sve što pretenduje da politički misli u zemlji Srbiji, i polemika među nama bila je pre ili posle neizbežna.
Nije me naročito pogodila problematična interpretacija po kojoj sam ja u svom tekstu izjednačio "dva, navodno, ljuto zavađena novosadska firera" Nenada Čanka i Gorana Davidovića. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (Nisam ih izjednačio – razlike između njih su brojne i ja sam u članku neke naveo – samo sam ih uporedio. Čak ni njihov kripto-fašizam nije isti: kao što rekoh, Davidović više vuče na nemačku, a Čanak na italijansku varijantu.)
Nije toliki problem ni to što gospodin Boško Jakšić neosnovano tvrdi kako sam pomenuto "izjednačavanje" izvršio već na osnovu same pretnje letvom od strane Nenada Čanka. (Evidencija o profašističkim manirima i istupima gospodina Čanka bogata je, poznata i kudikamo starija od poslednjeg novosadskog (anti)mitinga i ja ću je – ukoliko ima potrebe – rado podeliti sa gospodinom Jakšićem, čitaocima "Politike" i nadležnim organima.)
Ali sve to verovatno ne bi bio dovoljan razlog da se vraćam na ovu pomalo "bajatu" i u javnosti uglavnom već provaljenu temu srpskog (anti)fašizma, da se gospodin Jakšić u svom stvaralačkom naporu da grupu novosadskih marginalaca i njihovog neformalnog vođu proglasi za smrtnu opasnost po mladu srpsku demokratiju i državu nije malčice previše zaneo i napisao sledeće: "Braneći pravo na letvu" Nenad Čanak je postao tragičan heroj" ("Politika" 14. oktobar, str 6. Podvukao Đ. V). Nisam mogao očima da verujem. Nenad Čanak heroj, pa još tragičan. "Heroj, jer je sa štapom u ruci hrabro krenuo u obračun protiv novih nacista", kaže gospodin Jakšić – a ja zaprepašćeno čitam u nadi da ću pronaći neku ogradu, bilo kakav nagoveštaj da je ipak reč o kolumnističkoj ironiji, skrivenom cinizmu, šali. Ali ništa od toga. Gospodin Jakšić je smrtno ozbiljan kao što, valjda, i dolikuje temi, i nastavlja sa svojom elaboracijom: "Tragičan, jer je potonuo u sopstvenoj, nedokazanoj priči o "eskadronima smrti" iza kojih stoji DSS".
Po gospodinu Jakšiću, dakle, Nenad Čanak iz gornjeg citata nije – makar – neodgovorni klevetnik i politički ekstremista, već ni više ni manje nego "tragični junak" zbog toga što, eto, nije uspeo da dokaže svoju priču o DSS-ovim eskadronima smrti. Da li to gospodin Jakšić, kao što iz navedenog logički sledi, hoće reći da se Čankova "tragika" sastoji u tome što nije uspeo da dokaže svoju – inače, istinitu – tvrdnju o Koštuničinim "eskadronima smrti", odnosno, o tome da se iza "Nacionalnog stroja" zapravo krije "omladina DSS-a sa lažnom ličnom kartom"? A da je to, kojim slučajem, dokazao, onda više ne bi bio "tragičan", već samo "običan" heroj?
Nećemo ovde trošiti reči na navođenje podužeg spiska nedemokratskih nepodopština Nenada Čanka, kao ni na očigledno politikantsku motivaciju njegove poslednje "antifašističke" parade u Novom Sadu (što, opet, nipošto ne znači da u toj koloni nije bilo pravih i iskrenih antifašista). No, fašizam nije samo ideologija, nego i "metodologija". A što se metodologije tiče, politički opus gospodina Čanka i njegovih sledbenika (pretnja nasiljem političkim protivnicima, podrivanje ustavnog poretka, ignorisanje legitimnih državnih organa, upad u državne institucije...) opasno podseća na jednog Benita Musolinija u "evroregionalističkoj" oblandi Umberta Bosija.
Da ih nije direktno napao, DSS-ovci verovatno ne bi ni reagovali na Čankovo najnovije političko orgijanje. A radikali bi ga napali onako reda radi, jer u dubini duše znaju da je on, zapravo, njihov najjači adut na predstojećim, kao, uostalom, i na svim prethodnim pokrajinskim izborima. Šta znači neizmenjeno programsko insistiranje na "republici Vojvodini" u današnjem srpskom kontekstu? Šta znače njegove izjave kako Vojvodina sve do ovog poslednjeg ("oktroisanog", Koštuničinog) ustava "nikada nije bila u sastavu Srbije"? I šta sugeriše Čankovo paradiranje sa žutom trakom oko ruke, ili svojevremeno pojavljivanje sa palestinskom maramom oko vrata? Panonski Jaser Arafat u borbi za svoju izgubljenu državu? I nije to sve baš toliko neozbiljno, komično i bezopasno ("Ma, znamo mi Nešu") kao što veruje beogradska, kako "nacionalna", tako i "evroreformska" politička i medijska elita.
Kome je uopšte potrebna dirljiva slika o Nenadu Čanku kao "tragičnom heroju" koji sa štapom u ruci hrabro juriša na vetrenjače srpskog fašizma, klerikalizma i nacionalizma? I zbog čega je bilo toliko važno, čak i po cenu autorske blamaže, insistirati na toj očiglednoj besmislici? (A možda je neko negde zaključio da, uprkos svemu, treba "sačuvati Čanka" i da bi, takav kakav je, sa svojom rečitošću, svojim ekstremizmom i svojim "antifašističkim eskadronima", mogao još zatrebati u nekim daljim fazama trovanja političke atmosfere i destabilizacije Srbije?)
"Danas ih je malo, sutra će ih biti više", veli zabrinuto gospodin Jakšić. U stvari, ako je o desnim ekstremistima i Srbiji reč, "njih" je oduvek bilo malo. Bilo ih je malo čak i onda, tridesetih godina dvadesetog veka, kada su svuda u Evropi, uključujući i Francusku, Britaniju ili Skandinaviju, bili u modi – i malo će ih i ostati. Osim ako ih dokoni "antifašisti" – domaći i strani – malčice logistički, finansijski i medijski ne potpomognu, čisto da bi podigli sebi cenu i sami dobili na značaju. I pri tom, kolateralno – ili je to, zapravo, bio glavni cilj? – u ovom osetljivom momentu kosovskih pregovora Srbiju predstave kao zemlju u kojoj se nasilje i fašizam valjaju ulicama, na nekoliko nedelja potisnu kosovsku temu iz fokusa javnosti i povećaju politički pritisak na "kolebljivog" Borisa Tadića i Demokratsku stranku.
U suštini, rekao bih da su upravo Kosovo, Tadić i DS bili pr(a)va meta samita novosadskih (anti)fašista – mnogo više i od samog "firera" Davidovića, zlih radikala i mrskog DSS-a. No, to je već druga priča.
Glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao"
[objavljeno: ]
.jpg)
