Izvor: Politika, 04.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SLIKU SVOJU LJUBIM
Kako „Balkan magazin” prikazuje tvorbu slike o Srbiji
Ko stvara sliku o našoj zemlji? Glasila su prva na udaru, jer neposredno prenose izveštaje i komentare o ljudima i događajima. Ona su glasnik, kod nas uglavnom loših vesti. Treba li zato kriviti glasnika?
Kao nekada što su ludisti kidisali na mašine videvši u njima zlotvora koji im oduzima posao, ili kao što pas grize štap koji ga šiba, a ne ruku koja štapom upravlja, tako i mnogi posmatrači i učesnici >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << naše javne scene – među njima ima i političara – u glasilima vide najvećeg krivca za lošu sliku Srbije u svetu. Na pitanje ko i kako stvara tu sliku pokušao je da odgovori „Balkan magazin”, (www.balkanmagazin.com), jedan od novijih veb-časopisa koji veoma brzo stiče ugled i čitanost.
Profesor Fakulteta političkih nauka sociolog Čedomir Čupić, za pomenuti magazin je, između ostalog, rekao da ugled jedne države u svet prenose njeni izabranici (parlament, vlada, predsednik republike, političke partije), a tek potom duhovne elite i elite znanja. Ogromne razlike u pogledima na državne ciljeve doprinose zaključku da se radi o nestabilnoj zemlji.
Cvijetin Milivojević, direktor marketinške agencije „Pragma”, za isti magazin kazuje da smo se odrekli i onoga pozitivnog što smo imali pa smo sada došli u poziciju da svet može da nam se smeje. Imamo himnu koja je kraljevska, zastavu na kojoj se nalazi kruna, a nismo kraljevina... Sve su to apsurdi. Uslov da bi vas drugi poštovali je da poštujete sami sebe. Milivojević smatra da je predsednik republike deo našeg identiteta, ma kakav bio, a mi smo ga izručili Haškom tribunalu „na brzaka, bez neke ozbiljne satisfakcije međunarodne zajednice”. „Ne znam ni jednu zemlju u svetu koja je u bližoj istoriji izručila svog bivšeg predsednika međunarodnom sudu”.
I prethodna vlada bavila se popravkom slike o zemlji, ali ništa slavnije od sadašnje. Tako se i skupoceni i kontroverzni spot o turističkoj ponudi Srbije prikazivao na Si-En-Enu, ali ga više nema, kao ni ministarstva koje ga je platilo.
Za razliku od devedesetih, kada samo Srbija nije imala marketinšku kuću, koja bi zastupala naše interese u svetu, Beograd danas ima profesionalni lobi u Vašingtonu. Da li je i jak, teško je reći. Tek, zna se da je plaćen – 60.000 dolara mesečno. I zove se „Barbur Grifit i Rodžers”. Šta o nama misle preko okeana govori i tekst objavljen tim povodom u „Vašington postu”, da je „BGR dobio klijenta koga nije lako prodati”.
A kako rade, teško je reći. Sudeći po njihovom sajtu o Srbiji, slabo. Tamo je samo jedan tekst. Čiji je zaključak – kako malo ljudi u Americi shvata da više nema Miloševića u Beogradu.
Srbija je pogodila posao i sa „Džielis” firmom za lobiranje iz Brisela (200.000 evra za godinu dana) nastojeći da popravi imidž Srbije pred Evropskom unijom.
Naša glasila nisu pod staklenim zvonom i ne mogu biti u znatnoj meri drugačija od društveno-političke stvarnosti. Uzmimo samo jedan od poslednjih događaja: smrt Zorana Vujovića, koji je nastradao u požaru u Ambasadi SAD posle mitinga održanog zbog jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova.
Zbog nepostojanja pouzdanih zvaničnih podataka, u novinama je moglo da se pročita mnogo grozota o uzrocima spaljivanja. Uporedo, stvorila se slika da smo zemlja koja je izgubila autoritet, pa i suverenitet da bude u stanju da istraži jednu ovakvu smrt, koja, uzgred budi rečeno, već počinje da pada u zaborav zatrpana novim nevoljama.
A s druge strane, pojedinci „o svom ruvu i kruvu” uspešno rade ono što državi ne uspeva. Ima više od godinu dana, na primer, da je knjiga „Kafanski tribunal” Jelice Novaković, šefa Katedre za nizozemske studije Filološkog fakulteta u Beogradu, i Svena Pejtersa, belgijskog novinara, promocijom u Amsterdamu digla prašinu kakvu ni autori nisu očekivali. Napisana na holandskom, knjiga strancima služi pre svega kao vodič kroz beogradske restorane, kafane, splavove. Za „Balkan magazin” Jelica Novaković je između ostalog rekla: „’Tribunal’ je više nego jasna aluzija na Međunarodni tribunal za ratne zločine u Hagu. Hteli smo da izmenimo kontekst tako što ćemo predložiti da se, za promenu, o Srbiji sudi na osnovu njenih kafana umesto na osnovu nekolicine političara i vojnih lica. ’Kafana’ je već pojam kojim smo obogatili holandski jezik.
Rešili smo da od naše kafane napravimo internacionalno priznati brend”.
To! Kafane.
Ali i kafane smo ukinuli. Sada su na tim mestima kafići, kockarnice, parfimerije...
Slobodan Stojićević
[objavljeno: 05/03/2008]
