Izvor: Večernje novosti, 02.Okt.2016, 19:35   (ažurirano 02.Apr.2020.)

SIN HEROJA: Tražim saborce mog oca Milana Tepića

Aleksandar Tepić (33), sin heroja koji se razneo u eksploziji skladišta pre 25 godina, za "Novosti": Otac je verovao u državu, vojsku i u porodicu. Još ne znamo gde su njegovi posmrtni ostaci DRŽAVA je obećala da će pokrenuti postupak da se konačno pronađu posmrtni ostaci mog oca. Ako ih ima... To je ljudska stvar, bez obzira na političku situaciju. Njegov grob u rodnoj Dubici je prazan. Četvrt veka je prošlo, a septembar je uvek težak mesec, jer se setimo svakog >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << detalja. Ovako za “Novosti” priča Aleksandar (33), sin narodnog heroja Milana Tepića, koji je poginuo 29. septembra 1991. kada je razneo u vazduh vojno skladište u kasarni kod Bjelovara. Oko dve hiljade pripadnika hrvatske paravojne formacije opkolilo je tada Tepića i mlade vojnike. Major nije želeo da “zenge” dobiju njihovo oružje i odlučio je da se žrtvuje. - Bilo je takvih priča dosta po Hrvatskoj - opkoljavanja i predaja - kaže Aleksandar. - S tim što je Milan znao da se on neće predati! Imao je dogovor sa vojnicima koji su ostali u kasarni. Njih je tu bilo pedesetak, što je možda spalo na kraju na desetoricu momaka. Ti koji su uz Milana ostali takođe su heroji. Imali su svi istu ideju. Mogli su da bace pušku, pobegnu... To nisu učinili. Tepić i mladi vojnici su se dogovorili da se povuku kada više ne budu mogli da se bore. Potom da Milan aktivira eksploziv. Da ispali signalnu raketu i skloni se na sigurno, otkriva Aleksandar. Sve se dogodilo po planu, osim što - Milan nije došao. Nije hteo da rizikuje da bilo ko sa suprotne strane upadne i onemogući eksploziju. - Pronašao sam neke od tih vojnika i u kontaktu smo od ove godine. Tražimo još nekoliko njih. A onda bi bilo lepo da se nađemo negde, okupimo... Želeo sam da čujem od njih šta se dogodilo na licu mesta. Da znam šta da ispričam deci jednog dana - objašnjava Aleksandar.Milan Tepić (desno) na početku oficirske službe u JNA Još devedesetih do Tepića je stigla informacija da kosti njihovog Milana počivaju na Miroševcu u Zagrebu i da se on vodi kao NN lice. - Pokušavali smo preko raznih organizacija, humanitarnih, međunarodnih i lokalnih, da to proverimo. Nemamo nikakvu povratnu informaciju da li je tačno ili ne. Naišli smo na zatvorena vrata. Za Aleksandra, odmerenog i ponosnog, Milan Tepić je pre svega roditelj, a onda i narodni heroj. Zbog njega je upisao Vojnu akademiju i vojsci posvetio deceniju svog života. - Sećam se ja njega dosta. Nisam bio tako mali, već sam krenuo u školu kada se zahuktalo. Poslednjih dana, kada je dolazio u Dubicu iz Bjelovara da nas vidi, išao je i na roditeljske sastanke. Provodio je vreme sa nama, išli smo na pecanje. To su bila lepa vremena za nas. Sestra i ja smo bili klinci, roditelji mladi, puni života, ali eto... Desilo se tako kako se desilo - nabraja Aleksandar svoje poslednje uspomene na oca. Sestru i njega odgajila je majka, koja nije krila istinu. Znali su šta se dogodilo, a vremenom postalo im je normalno što im je otac narodni heroj. Orden u kući, interesovanje novinara, vojska, ljudi koji dolaze u njihov dom da obeleže tužan dan - slike su koje su promicale ispred dečijih očiju. Mladi Tepić tvrdi da im je Vojska pomogla kada je trebalo: - Verovatno je i Milan postupio verujući da će tako biti. On je verovao u državu, vojsku, i u porodicu, da će sve to biti dobro i da ne mora da brine za svoju decu. Milan je dao svoj život za državu, ja svoj želim da posvetim porodici. MURALI, ULICE I FILM ZA SEĆANjE U Kozarskoj Dubici je ove godine urađen mural, kao i u Banjaluci. U Zvečanu su otvorili spomen-ploču heroju Tepiću, a postoji i u Beogradu na početku ulice koja nosi njegovo ime. Uskoro će se pojaviti i film o Milanu, rađen u privatnoj produkciji.JEDANPUT LjUDI DAJU RIJEČ... “JEDANPUT ljudi daju riječ, ona ostaje ili se pogazi. Ja sam dao riječ da ću da branim ovu zemlju ako joj bude teško.” Za citat koji svi pripisuju Milanu Tepiću, njegov sin kaže da ne može da tvrdi ni da je tačan, ni da nije: - To najbolje znaju ljudi koji su preživeli tu eksploziju. Svakako je to bila njegova filozofija. On je nagoveštavao da se živ neće predati. Da nekome dozvoli da ga udara, mrcvari...

Nastavak na Večernje novosti...