Izvor: Politika, 25.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SILAZAK SA POVLENA
U "Poligrafu" od pre neki dan, Dušan Mihajlović je imao čas vrhunskog nadahnuća. Nekako je uspeo da nam saopšti kako je duvan samo onaj anegdotski dim u paraleli sa dugim srpskim trilerom. Kao policajac nije imao moć da spreči likvidaciju svog premijera. Danas, više od četiri godine posle, izgleda kao da je spreman da govori o onome što ga je nateralo da uporno, i pomalo zaplašeno ćuti. Moraću da priznam, Mihajlović je čovek-tema, njega je teško izbeći, čak i kad pokušava da se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << konačno otrese najgoreg dela lične drame. A ona se svakako odigrala u martu 2003, i nešto pre, a i malo docnije.
Bio je na opasnom mestu, koje je ipak želeo. Morao je da odgovara na pitanja koja su bila vrhunski test njegove policijske doslednosti. Ali i inteligencije preživljavanja: Zašto je ubijen Đinđić? Ko je ubio Ćuruviju? O duvanu da i ne govorimo, pred prva dva pitanja, Dušan je pušenje odmah stavio u senku.
Pre oko mesec dana, slučajno smo se sreli u Nušićevoj. Mihajlović je rekao: "Da mene nema, ti bi ostao bez teme, da tebe nema, ja bih bio davno u arhivi..." Ta dosetka verovatno nije tačna, ali nije ni bez duha. Na ovom mestu više puta je prozvan bivši ministar narodne milicije, samo da kaže ono što zna. Uz obavezno pitanje, šta ga je toliko uplašilo pa ne može da se seti ničega.
U "Poligrafu" on je optužio Vladimira Popovića za stvaranje ambijenta u kome je likvidiran premijer Đinđić. Nikada pre Mihajlović nije bio tako otvoren. Govorio je kao da mu je konačno dozlogrdilo da ćuti. Mučaljivost jeste ponekad lekovita, ali od nje može i da se pukne.
Može se nagađati da su se Mihajlović i Popović dobro poznavali. Policajac je imao svoj resor, onu dužnost koja sama po sebi podrazumeva moć. Popović je vodio "biro" za informisanje, dakle neku perifernu službu za kontakt sa medijima.
Ispalo je da politička snaga i uticaj na život Srbije uopšte, tada nisu zavisili od formalne dužnosti! Hoće se reći da je Popović imao mnogo više realne moći nego čovek na čelu 15.000 policajaca.
Mihajlović nema dobar odgovor na to, najvažnije pitanje: kako se uopšte dogodilo da portparol postane neka vrsta javnog komesara i srpskog Suslova. Dakle, siva eminencija, čovek koji je tek tako došao tu gde jeste, na osnovu sumnjivog burazerskog atesta, i postao gazda.
Čak i onome, kako kaže Mihajlović, koji ga je tu postavio. I onda je Đinđić, navodno, postao "Bebina kolateralna šteta!"
Sada slede obostrane i svestrane sudske rasprave. Sudovi su zatrpani tužbama teških grešnika, koji se samo tako čuvaju od najgoreg ishoda. Beograd je postao metafora ogovaračke palanke, davno izgubljeni čast i obraz mogu se oživeti samo na sudu.
Ali, to je samo periferija srpske drame i tragedije, sudovi su postali mesto za hemijsko čišćenje najgorih biografija i "skladište nepodobnih mišljenja". Tek će istraga o političkim motivima za ubistvo premijera možda učiniti važnim neke aktuelne hipoteze.
Dakle, ko je premijeru doveo u kabinet razna sumnjiva lica? Ko je omogućio ukaznim, ili čak neformalnim službenicima da postanu nesnosni, nadmeni, sveznajući diktatori iz senke? Čak u pokušaju da odatle izađu i pokažu se sasvim!
U toj haotičnoj vladavini bilo koga nad bilo kim, zaista je bilo teško rukovoditi policijom! Moram da priznam kako donekle razumem memoarske jadikovke Dušana Mihajlovića, jer on ipak govori o nekoj operetskoj verziji dvorskog udara. Koliko se uopšte moglo razumeti pod jakim nadiranjem njegovih emocija u "Poligrafu"!
A "na dvoru" je premijer sa svojom (ironijski javno deklarisanim) "mekim makijavelizmom", govorio kako se nema vremena za dugačke demokratske procese. Nešto se mora i preskočiti, nemamo kad da prevaspitamo sve barabe i lopove.
Ali, izgleda da "barabe i lopovi" nisu bili uzgredni marginalci, nego pomni sledbenici revolucije, oni koji su navikli da se najbolje snalaze u nemogućim gužvama. I da konačno ponesu "barjak promena"!
Bio bi nam potreban vrlo koncentrisan inspektor Megre, koji bi pohvatao sve te konce i kanape. Bar one čiji su se krajevi ukazali posle afere sa duvanskom mafijom. Ko je i zbog čega pustio Lukovića i Spasojevića iz pritvora? Koga je tu štitio tužilac Terzić, i ko mu je iz vlasti naložio da oslobodi opasne zločince?
Ko je iz vlasti negovao dirljiva prijateljstva sa podzemljem? Da li je vanredno stanje uvedeno samo da bi se bliskost "Đinđićevih prijatelja" sa prevratničkim podzemljem izbrisala masovnim hapšenjima i žandarmerijom? Ko je iz političkog vrha bio na čelu prevratničkog pohoda? Barabe i lopovi iz prigradskih sela to svakako nisu umeli sami.
Hoće li Mihajlović sada govoriti o tome? Bilo bi suviše malo ako je već rekao sve što zna. Dule, siđi sa tog Povlena, nastavi kad si već jednom započeo. Tek sad si tema!
[objavljeno: ]
