Izvor: Politika, 18.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SIGURNIJI OD KAMERUNA
Reforme koje su danas u modi u Srbiji imaju u vidu samo kapital, malo ili skoro da i ne vode računa o ljudima
Gde je nestala ona lepa bajka o slobodnom vremenu naših trudbenika: osam sati rada, osam sati slobodnog vremena – odmora i osam sati spavanja? Da li se izgubila u drugom i trećem „dodatnom" poslu zaposlenih radnika, koji u vreme tranzicije i tehnološkog obilja uviđaju kako im stalno padaju kupovna moć i zaposlenost, a stalno se povećavaju podsticaji na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << potrošnju?
Naime, nedavni rezultati ispitivanja agencije „TNS Medijum Galup" pokazuju da svaki drugi zaposleni u Srbiji svakodnevno na posao odlazi kao da mu je to poslednji radni dan, da zbog otkaza više od Srba strahuju jedino državljani Kameruna, dok je radno mesto najsigurnije u Norveškoj, Švedskoj i Nemačkoj.
Stručnjaci kažu da za posao najviše strahuju zaposleni u tek privatizovanim preduzećima, da su odmah iza njih radnici privatnih preduzeća u kojima ne postoje sindikati, i da je radnička klasa u Srbiji prilično depresivna kad je reč o sigurnosti posla.
Zaista, niko se u Srbiji nije ozbiljno zapitao kakve će sve biti posledice ekonomskih inovacija u uslovima kad gazde po sopstvenom nahođenju primaju i otpuštaju radnike. Tokom proteklih godina slavili smo političke i ekonomske promene, globalno tržište, pad Berlinskog zida i tehnološku revoluciju, jednom rečju propast socijalističke utopije. Ali posle toliko proslava, da li ima nekoga ko sme da tvrdi da je situacija sada bolja nego ranije? Zaposlenost je problematična, stalno radno mesto sada je već mit iz prošlosti i svi ćemo dakle biti privremeni. Kome su koristile ekonomske inovacije i tranzicija? Pa, najbolji odgovor daju nam cifre: u poslednjih desetak godina dobit od kapitala je upetostručena, dok je dobit od rada smanjena.
Od pada komunizma na snazi je aksiom da je sve ono što se opredeljuje i odlučuje za kapitalizam dobro, pošto je kapitalizam izašao kao pobednik iz sukoba sa komunizmom. Tako je pobedonosni kapitalizam iz toga izvukao i svojim podanicima preneo izvesnost da je sve ono što mu odgovara dobro, a sve ono što mu stvara probleme loše.
Naravno, možda je to neizbežna sudbina sveta, a možda je profesionalno usmerenje ekonomije na takozvani menadžment, barem kada je Srbija u pitanju, samo „loša nasledna navika vojske i crkve". Jer gazde, bez obzira kojoj vrsti pripadaju, uvek teže jedino da povećaju svoju moć i dobit. Možemo da priznamo da je to neizbežno pravilo našeg sveta, ali svako ima pravo i da ne učestvuje u njegovom zagušujućem pohvalnom propagiranju.
Od nas se traži da od jutra do mraka pevamo hvalospeve slobodnom tržištu, koje svaku ličnu borbu za interese pretvara u opšte dobro i koje je sposobno da spontano koriguje sva preterivanja i izvrši prirodnu selekciju onih koji stvaraju bogatstvo. Ali, to slobodno tržište je propagandni izum buržoaskog veka koji u praksi, zapravo, nikada nije ni postojao. Uvek je postojalo samo tržište uslovljeno različitim monopolima, posebno vojnim, koje je pomagalo i podsticalo one koji su već jaki. Činjenica da je i to bolje od nepostojećeg tržišta, od tržišta koje je potpuno pod kontrolom države, ne znači da je ono uvek dobro i bogom dano. Jer, na primer, sadašnje tržište mobilnih telefona sastoji se više od promocije bez osećaja za potrošnju.
Pobornici novih tehnologija i automatizacije su govorili „da oni i ne pokušavaju da svesno podignu životni standard zaposlenih, jer te stvari idu same po sebi, imaju sopstvenu povratnu akciju koja automatski zatvara krug". Stvarno? A koje su to plate i zaposlenost povećani, koji su to rizici smanjeni?
Da li je krajnji cilj kapitalista da se stvore mašine kojima i „debili mogu da rukuju", mašine koje svode na minimum ili poništavaju potrebu za ljudskom intervencijom? Tvorac jedne fabrike robota za ideal ima mašine koje ne moraju da puše, da idu u toalet, na odmor, na bolovanje, da čitaju novine.
U Sloveniji je prošle godine u medijima povedena ozbiljna rasprava kada je u jednoj robnoj kući – supermarketu vlasnik, inače stranac, odlučio da sve žene, za onih „nekoliko dana mesečno", moraju da na svojoj radnoj uniformi nose crveni bedž, ili crvenu traku; da bi šefovi mogli da kontrolišu koja od njih ima „tih dana" pravo na više odlazaka u toalet. I, rasprava u medijima bila, pa prošla...
U našim medijima se o fleksibilnosti i globalizmu uglavnom govori kao o novim spasilačkim dimenzijama života. Kao da je reč o ulasku u carstvo opšte sreće, a ne u carstvo opšte strepnje za posao koji se može izgubiti preko noći, za platu koja se može naglo smanjiti. Jer, reforme koje su danas u modi u Srbiji imaju u vidu samo kapital, malo ili skoro da i ne vode računa o ljudima. Na one koji o tome pokušavaju da nešto kažu, gleda se s prezirom i nestrpljenjem kao da su zaostali i ne shvataju moderni svet već hoće da uspore i ukoče opšti napredak.
Napredak? Da li se on sastoji samo od prava i dužnosti kapitala da se preseli tamo gde mu više odgovara? Od sveta koji je pretvoren u ludačku vrtešku na kojoj su ljudska bića nemoćno izložena oluji priliva i odliva kapitala? Da ovo socijalno slepilo rukovodećih klasa nije priprema za nove žestoke klasne sukobe? Zar liberalizam koji vlada u obliku pornografije nije znak nereda koji samo čeka da u njega bude uveden novi strogi red?
Miroslav Lazanski
[objavljeno: 19/01/2008.]
.jpg)
