Izvor: Kurir, 08.Okt.2010, 10:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ŠESTI OKTOBAR
Deset godina je prošlo od Petog oktobra. Sabiraju se rezultati. Broje pare. Svi pričaju o Petom oktobru, a 6. oktobar, koji još traje (do kad će - ne znamo), svi prizivaju. A šesti oktobar još traje. I trajaće sve do poslednje pare. Šesti oktobar je proces koji se tako lako ne završava.
„Revoluciju smišljaju idealisti, sprovode u život fanatici, a njenim plodovima koriste se lupeži“, piše Legija u kazamatu.
Da li nešto što je izrekao čovek koji je osuđen >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << na četrdeset godina zatvora ima pravo da bude u novinama? Pa valjda smo se za to i borili. Da i osuđenici na smrt imaju pravo da kažu šta misle. Šta sve nismo čuli o Petom oktobru, pa je red i da čujemo šta Legija kaže. Smatram to velikom tekovinom.
Nema više člana 133. Nema, a neće ga skoro ni biti. Ne zato što bi se člana koji sankcioniše delikt mišljenja rado odrekli, već sama pojava globalne mreže, pojava interneta, omogućava svima da iznesu svoj politički stav.
Četvrtog oktobra dođe mi komšija, mali privrednik koji se nikad nije bavio politikom, i kaže: „Da l’ da se učlanim u JUL?“ „Sačekaj nekoliko dana pa sam odluči.“
Šesti oktobar se dogodio. Nije istina da se nije dogodio. Šestog oktobra se moj dobri i nezamjerni komšija učlanio u DS. Našao je kuma koji je bio u vrhu, ali o poslu ništa nije znao. Svemu ga je moj dobri komšija podučio. Počeli su zajedno da rade. Sada su vlasnici više zgrada i nekoliko firmi. Izvukli su se iz posla. Povukli u ilegalu. Oni su kamen oslonac demokratske stranke.
Moj dobri i nezamjerni komšija, bliži od košulje, nije mi se nikad više javio. Ko zna, možda se boji da mu neću tražiti da mi sponzoriše knjigu. Ženi je posle tri meseca prestao da se javlja. Našao je „grabljivicu“ iz „silikonske doline“. Prodao je stan i preselio se. Doduše, i žena je kupila stan. Od onog novca koji joj je davao za kućne potrebe. Priča je bez imena ne zato što ih ne bih rado stavio, već zato što je takvih petooktobaraca mnogo.
Imaju pravo. Šesti oktobar još nije završen. Šesti oktobar će biti završen onog dana kada u Srbiji ne bude ništa više za privatizaciju. Kad u Srbiji ne bude više ništa da se ukrade. Da od društvenog postane privatno. Prema tome, poručio bih onima koji sa tugom u srcu pričaju o šestom oktobru da se strpe još malo.
Moram da citiram Mula Dema, hodžu sa Ilijaša, koji kaže: „Oće l’ se završit’ jednom ta nesrećna privatizacija. Iskvari se narod.“
Šesti oktobar traje deset godina već. Milina jedna. Od miline nam zubi ispadaju, a para za zubara nemamo. Od miline dižemo kredite da bismo porodice prehranili. A nosioci posla su se kao krpelji napili krvi i samo što još nisu pukli. Ja sam video kako izgleda šesti oktobar u oslobođenom muslimanskom selu. (Tada se to zvalo čišćenje. Ko li im je tu reč podmetnuo.)
Kad počne da se skida crep, kad odnesu strujomere i vodomere, tad se na priliku završava akcija. Akcija čišćenja. Šesti oktobar nije ništa drugo. Upali su u nezaštićenu banku. Zauzeli je. Pa tako redom. I tako redom. I tako dalje.
