Izvor: Politika, 28.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SASVIM USPUTNI ZAPISI
Zelene muve i ruska mafija Kad sam pre 25 godina odlučio da kupim neku kućicu na ovoj strani Jadranskog mora gde god da sam je kupio sada bi bila u inostranstvu. Pazario sam je u Crnoj Gori iz razloga koji su bili više finansijski nego emotivni. Ove godine seo sam u kola i pošao u inostranstvo, dakle u Crnu Goru. Ovo što sledi vrlo su usputna zapažanja i autor teksta nema iluziju da je otkrio bilo kakvu istinu osim one koju je osetio na sopstvenoj koži.
Srbija i Crna Gora >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dve su, definitivno, razdvojene države ali ih čvrsto povezuju velike zelene muve što kao bombarderi nadleću nad čučavcima duž puta od Beograda do mora. Ne sumnjam da sam mogao pronaći i poneki sređen toalet, ali znate kako je kad se vozi. Potrebe diktiraju zaustavljanje, posebno kad vam je saputnica decentna do one mere da one stvari ne može da obavi u prirodi. Dakle, jednom smo bili žedni, drugi put umorni, pa opet žedni, onda je jedna kočnica blokirala pa se osećao miris prednje desne gume, dva puta je bilo reč o onoj potrebi, tek, u šest zaustavljanja, što u Srbiji što u Crnoj Gori, prizor je bio isti: čučavac, kao oni iz posleratnih vozova, čega se stariji čitaoci sigurno sećaju, opnokrilci iz naslova ovog teksta i okolo toga brda plastičnih kesa i flaša.
Između tih poduhvata trebalo je preći i granicu. Najradije bih tu reč stavio pod navode, ali ako Ujedinjene nacije priznaju njeno postojanje ko sam ja da se sa tim sprdam. Sa srpske strane policajac, obamro od vrućine kao mehanička lutka, maše rukom da se prođe. Posle nekoliko kilometara kraća kolona, kao znak da s crnogorske strane neko vežba strogoću. Od tri trake jedna je – dežurna. Momak u uniformi pregleda dokumenta i već prebiram po džepovima ne bih li našao ličnu kartu, kad se iz suprotnog pravca pojavljuje neka "lada". Ispostaviće se da je vozi prijatelj dežurnog "graničara" pa se on okreće stražnjicom koloni koju bi trebalo da kontroliše, protura glavu kroz prozor vozača "lade" i o nečemu čavrljaju, a preko leđa maše povremeno rukom i pokazuje nam da vozimo dalje. Dobro došli u Crnu Goru.
Istina, nema tome puno da smo se rastavili iz zajednice zelenih muva i neobičnih, pomalo anahronih službenih postupaka, ali sam ipak očekivao više, makar zbog primisli da putujem u inostranstvo.
Ono što čini glavnu razliku jesu putevi. Kroz Srbiju se puno gradi i popravlja i to svakako raduje čoveka, bez obzira što se naguta prašine na povelikim deonicama puta i čeka na semaforima koji regulišu drumski saobraćaj. Posle tih avantura još više ga obraduje činjenica da su u Crnoj Gori putevi manje-više sređeni i da su, u granicama koje su mogućne zbog vrleti, prošireni i ubrzani, a svakako su učinjeni bezbednijim. Ali, čik, na celom tom putu, od Beograda do mora, da nađete neko mesto a da vam ne bude neprijatno da izbacite đubre iz kola, osim ukoliko ste potpuno nesvesni da će vaša plastična kesa zauvek vitlati Zlatiborom ako je spustite u žbunje kraj puta.
Cela ova priča nema neko veliko naravoučenije osim ukazivanja na dosta banalnu činjenicu da je manje vremena potrebno da se države rastave a da je potrebno puno vremena i truda da počnu da se razlikuju.
Ono kad je Vojislav Koštunica tvrdio da nije isto država s morem i bez mora samo je delimično tačno i tačno je samo van jeka turističke sezone. Sada to više liči na neku kaznu. Ima ovde, u Crnoj Gori, izreka koja opisuje ovu vrstu turizma sasvim adekvatno – "kao kad grom udari u topolu", što će reći da je mravinjak jednak onom kao kad se topola, inače šuplje drvo, raspukne pa iz njega izmili sve što priroda može da zamisli. Dakle, gužva je gotovo neopisiva i ne bih savetovao Koštunici da dođe na letovanje a, sudeći po tablicama i svedočenju poznanika, državni razvod niti je uticao na broj onih koji kupuju paradajz niti je doprineo da se plaže bolje očiste.
Složeniji fenomeni, poput stereotipnih uverenja, posebno su zanimljivi. Umesto da se dohvate metle, ovde se uz hladnu lozu razmatra teorija po kojoj će ruska mafija pokupovati sve što valja. Ima u tim pričama i ponešto potpuno nerazumljivog ponosa, podsvesti o nekakvoj posebnoj veličini, jer, eto, ni manje ni više nego je ruska mafija naumila da ovde uživa. Glas trezvenih, pa i jezik činjenica, slabo razbija ovaj stereotip, pa se na ukazivanje da kupuju kuće i imanja, hotele i druge objekte, i Englezi, Irci, Norvežani... odmahuje rukom kao onaj "graničar" što je sreo prijatelja u "ladi".
Pao sam jednom u iskušenje da tu priču relativizujem razumljivom zgodom koja je postala opšte mesto ovdašnje, ne samo književne epike, zgodom o Kanjošu koji je mletačkom duždu odbrusio, nakon njegove primedbe o Kanjoševom neuglednom izgledu, da su bolji dopali boljima. Odnosno, da je prava ruska mafija, o kojoj se ovde ispredaju priče, već kupila imanja na Azurnoj obali. Ali, ko velim, u inostranstvu se treba pristojno ponašati.
Glavni urednik nedeljnika "Vreme"
Dragoljub Žarković
[objavljeno: ]
