Izvor: Blic, 05.Avg.2016, 13:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"ŠAŠAVI ŽIVOT" BEOGRADSKOG HAJDUKA Zbog njega su mnoge generacije POČELE DA ČITAJU
Hajduk nije samo lik iz moje knjige, to je svako ko se trudi da ispravi svoje greške i ispliva na površinu, tvrdi dečji pisac Gradimir Stojković.
- Ostareli hajduk iz Beograda, kao što sam ja, živi miran i povučen život u Brestoviku, ali se svakodnevno bori da opravda tu titulu - dodaje Stojković.
Poetično, kako samo pisac i pesnik može, počinje priču o svom “šašavom životu”, koji je na mnogo načina obojila njegova najpoznatija saga o “Hajduku”. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Te knjige o odrastanju dečaka iz provincije, Gligorija Pecikoze i njegovoj borbi da nađe svoje mesto u haosu velegrada, privolele su mnoge generacije da se zaljube u čitanje. I u Beograd. Njihov tvorac, ipak kaže da su nastale slučajno, jedne hladne zime.
- Tada sam već uveliko radio kao nastavnik tehničkog u OŠ “Đura Daničić” u Beogradu. Produžili su nam zimski raspust pa sam napisao roman. Znam samo da sam to učinio iz revolta, jer većina knjiga u dečijoj lektiri nije bila za čitanje. Želeo sam da deci poklonim nešto što bi čak i loši đaci čitali sa zadovoljstvom - priča pisac.
Kako kaže, Hajduk kao ličnost u stvarnosti ne postoji, već je kombinacija likova i sudbina dece koja su iz unutrašnjosti dolazila u Beograd, veliku “životinjku” u kojoj plivaš ili se udaviš. Hajduk je onaj koji je isplivao i zato je postao simbol svih onih koji su se izborili za svoje mesto pod suncem ovog grada. Za hajduka Gradimir smatra i samog sebe. Rođen je u malom vojvođanskom mestu Mramorak, gde je završio osnovnu školu, dok je mladost proveo u Vršcu i Pančevu.
Prvo sećanje na "Isusov lik" u prozorskom oknu
Najranije sećanje iz detinjstva poznatog pisca bila je neobična šara u staklu kuhinjskog prozora, koja je mnoge podsećala na lik bradatog muškarca, iako je Gradimir u njoj video šumu prekrivenu snegom.
- Seljani, su vrlo često prolazili pokraj našeg prozora, krišom govoreći da je to lik Isusa Hrista. Taj lik na prozorskom oknu je i dan današnji mogu da vidim kad sklopim oči - priznaje pisac.
Iako se školovao za tehničara, pisanje ga je uvek privlačilo kao magnet. Imao je samo 15 godina kad mu je priča “Povratak u Eden” objavljena u beogradskom časopisu “Budućnost”, sa 17 je objavio prvu zbirku pesama. Ipak, najveću slavu stekao je u poznijim godinama, kad je napisao “Hajduka u Beogradu”, koji je postao njegov najveći ponos, ali i najteža kazna.
- Verovali ili ne, po bibliotekama mi vele da je “Hajduk” među najčitanijim knjigama, a deca, pošto ga pročitaju, počnu da se zanimaju i za ostale knjige. To mi je najveća radost. Knjiga je posle prvog tiraža od 5.000, štampana u 15.000, pa u 60.000 primeraka. Na žalost, izdavačke kuće su me toliko puta prevarile da sam odlučio da stopiram prodaju. One se danas ne mogu naći ni u jednoj knjižari, samo u bibliotekama. I možda je tako bolje. Deca će za nju čuti od roditelja, nastavnika ili drugara i naći način da dođu do nje - siguran je Stojković.
Moj prijatelj Mika Antić
Jedan od najvećih uticaja na njegovu karijeru imao je čuveni pesnik Mika Antić, sa kojim je Gradimir osvario veoma prisan odnos.
- Mika je bio narodski tip čoveka koji je svima prijatelj. Iako sam se više družio s njegovom sestrom Jelenom, Miku sam posmatrao kao uzora. Kad sam sa 17 godina dobio nagradu za pesmu na Vojvođanskom konkursu on je bio u žiriju i nakon još nekoliko osvojenih nagrada rekao mi je: "Sad moraš da izdaš zbirku pesama". Doneo sam mu svojih 100 pesama, on je sedeo u kafani okružen ljudima. Dok je razgovarao s njima, odabrao je 33 moje najbolje pesme - seća se pisac.
Sudbinu jednog od najpoznatijih dečijih pisaca ovih prostora najbolje je opisao Raša Popov, najavljujući ga na jednoj od kulturnih manifestacija: "Ovo je Gradimir Stojković, Hajduk u Beogradu. Da živi u Americi on bi imao svoje ostrvo, a vidite ga ovde kako je oronuo i kakve su mu cipele." Zato na pitanje da li smatra da ga je ova zemlja izdala, Stojković odgovara:
- Jel to neko trik pitanje? Možda je bolje pitati koga ova zemlja nije izdala. Nas umetnike sigurno jeste. Ni od Jugoslavije, ni od Srbije i Crne Gore, a ni od Srbije nikad nisam dobio nikakvu pomoć i podršku za rad. Kod nas pisci postaju priznati i cenjeni tek kad umru. I kako očekujete da nam deca budu kulturna u okruženju gde je kultura potpuno zapostavljena? - pita dečiji pisac.
Teška finansijska situacija i nemogućnost da od svog "pera" zaradi dovoljno za normalan život naterala ga je da radi najrazličitije poslove: od lift montera, preko nastavnika u osnovnoj školi "Đura Daničić", stručnjaka za marketing, do bibliotekara...
Danas kao penzioner, prvi Hajduk, Gradimir Stojković, živi u Brestoviku nadomak Beograda, sa suprugom i sinom. Voli da sedi u bašti, održava voćnjak i vinograd, zaliva svoje ruže i, naravno, piše. Knjiga koju je nedavno izdao, “Na bregu kuća mala” njegov je novi ponos.
PRODAO KNJIGU DEČAKU I ZAPLAKAO
- U teško doba inflacije, prodaja prva tri dela o Hajduku izvukla su me iz bede. Kad je Jugoslavija pukla, za 350 knjiga dobio sam 350 maraka, a ni dinar od 15.000 primeraka u tiražu nikad nisam video. Jednog dana sam nosio “Hajduka” u rukama kad mi je dečak na ulici prišao i pitao da je otkupi. Prodao sam mu je za marku, a on ju je zagrlio i poljubio. Čim sam ušao u zgradu počeo sam da plačem.
NEĆU U LEKTIRU DA ME DECA MRZE
Saga o Hajduku ušla je u lektiru za osnovce u Republici Srpskoj. Iako su i škole u Srbiji htele isto, Gradimir nije dozvolio.
- Ne želim da me deca mrze! Ako im nametnete da nešto čitaju, oni će to raditi s odbojnošću, a Hajduk treba da služi za radost - kaže pisac uz osmeh.
.jpg)
