Izvor: Kurir, 26.Maj.2008, 12:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

SANJAJU KREVETE

Od povremenog posla seoskog grobara Milun Simović iz Gornje Trepče ne može da uštedi ni za jedan ležaj

Gornja Trepča je selo nadaleko čuveno po blagotvornoj lekovitoj vodi kojom se leče najteži bolesnici iz čitavog sveta. Mnogi od njih, čak i kada im više nema leka, dođu ovamo po nadu i lek, tako da se često dešava da dođu u kolicima ili na štakama, a iz banje odu na nogama i s osmehom.

Voda „atomske banje“ leči i najteže bolesti, ali je nemoćna >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << da izleči teške ljudske sudbine, muku i nemaštinu porodice Miluna Simovića (57), njegove supruge Dragice (39) i njihove dece Darka (9), Dragoljuba (7), Milkice (6) i Nikole (3). Jer, da je drugačije, porodica ovog bivšeg radnika čačanskog „Komunalca“, a sada povremeno seoskog grobara, imala bi bar krevete za decu. Simovići žive u napuštenom magacinu „Voćara“, ruiniranoj i avetinjskoj zgradi.

- Šta ću? Do pre mesec dana živeli smo kao podstanari kod jednog komšije, ali i

njegova dobrota ima granice. Kad smo se iselili, pet dana smo spavali pod jabukom, i tada sam rešio da otvorim ovu zgradurinu i da uselim porodicu. Pa, nisam mogao da dozvolim da mi decu ubije vedrina! Eto, od tada smo ovde, gde živimo kako znamo i umemo, bez vode, bez struje, i u strahu da će nam decu pobiti malter koji pada s plafona ili da će ih izujedati pacovi - priča Milun Simović.

Od nameštaja imaju samo šporet na drva, sto i tri stolice. Nemaju nijedan krevet, pa svi spavaju na podu, na starim jorganima koji su im ljudi dali - deca u jednom ćošku, za koji Milutin misli da je najsigurnije mesto, a žena i on u drugom.

- Više nas ne bije vedrina, ali me ubi briga. Pa, zar svi pričaju kako ćemo u Evropu, a za moju porodicu, u kojoj kako znam i umem hranim i tri buduća vojnika, nema rešenja. Ima li, ljudi, pravde pod ovom kapom nebeskom - pita se on.

U selu ga smatraju vrednim čovekom, koji samo pokušava da poštenim radom svojoj deci obezbedi minimalne uslove za život.

- Do pre petnaestak godina radio sam najteže poslove u komunalnom preduzeću u Čačku, ali su mi oči obolele pa sam morao na operaciju, posle koje sam bio primoran da napustim posao. Sada ne vidim 95 odsto, ali moram da radim. Uglavnom, kopam rake na seoskom groblju, plastim, kopam, kosim... A žena Dragica uprti svu decu, te idu da sakupljaju lekovito bilje, pečurke, kupine, lešnike, šumske jagode i prodaje turistima u banji. Ali, sve je to, brate mili, od danas do sutra i premalo da se kupi i jedan krevet, a o drugim stvarima i da ne govorim. Dvojica već stigla za školu i odlični su đaci, ali badava kada moraju da čitaju uz sveće - rezigniran je Milutin.

Struja je drugi veliki problem porodice Simović. Odgovorni u selu, tvrdi on, zainatili se i ne daju im da priključe struju, koju bi, kaže, redovno plaćao. Uz primedbu „da ga niko nije terao da pravi toliku sirotinju“, upućuju ga, iako je on daleko od svake politike, „da mu pomognu Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić“.

- U politiku se ič ne razumem, moja jedina politika je kako da prehranim decu i da ih izvedem na put i kako deci da obezbedim struju i bar jedan krevet. A za vodu ćemo se i dalje nekako snalaziti, iako mi ljudi koji predstavljaju vlast u selu i to brane. Ma, oprostiću im i one batine što sam onomad popio od nekog nerazumnog čoveka, samo kad bi mi pomogli da dobijem bar tu struju - vajka se on.

Miroslav Gojković, predsednik mesne zajednice, razume situaciju u kojoj se nalaze Simovići, ali zasad je nemoćan.

- Čuo sam da je onaj košarkaš Vlade Divac čovek od sevapa i da pomaže ljudima u nevolji i mislim da nam je on jedina nada. Pa, ako čuje, ja l’ vidi o ovoj našoj muci, unapred mu hvala do neba - poručuje Milun Simović.[ antrfile ]

BOLJE DA SAM DOPIS BACIO U BUNAR

O tome u kakvim nečovečnim uslovima živi njegova porodica sa četvoro male dece, Milun je upoznao sve odgovorne ljude u Čačku, a i druge koji su uoči izbora dolazili u Gornju Trepču. Naravno, bilo je i mnogih predizbornih obećanja... Jedan od onih koji je najavljivao bolje dane za njih bio je, tvrdi Milun, i predsednik opštine Velimir Stanojević.

- Lepo me čovek sasluša i obeća mi da će mi sigurno pomoći, samo da mu napišem dopis. Napišem mu molbu, zavedem u opštinskoj pisarnici, i od tada kao da sam dopis bacio u bunar. Nit govore nit romore. Eto, toliko o obećanjima političara, a lepo sam im sastavio da moj problem ne rešavaju kao političari, no kao ljudi i roditelji, ali badava - kaže Milun Simović, grobar po potrebi i otac četvoro dece.

Nastavak na Kurir...